Кад чују да смо спремни . . .

Кад чују да смо спремни, за ЕУ спремни, другу ће песму певати. Неку веселу. Певаће песму пуну радости. Одрешиће кесу и певати. А и ми ћемо певати заједно са њима.

Јер наш једини циљ биће испуњен. Коначно.

Показаћемо свима који су сумњали у нашу истрајност и решеност да успемо да су се грдно преварили. Показаћемо им да из ината можемо и нешто корисно да урадимо.

Србија ће, из ината, постати следећа пуноправна чланица ЕУ породице!

То је прави дух. Прави начин. Једини могући начин на који можемо реаговати на вест да у нацрту новог седмогодишњег буџета Европске уније, за период од 2021. до 2027. године, ставка о проширењу ЕУ једноставно не постоји.

Да је ова страшна и шокантна вест истинита, потврдио је Гунтер Отингер, европски комесар за буџет. Он је на конференцији за штампу потврдио да у буџетском периоду 2021 – 2027 „није одвојен нити један евро за нове чланице“.

Ове злокобне речи европског комесара за буџет још страшнијим чине упозорење француског председника Емануела Макрона упућено земаљама Западног Балкана:

„ЕУ не треба да прихвати ни једну нову чланицу . . .“

Није ни чудо што смо, чувши ове вести, клонули духом. Оне нису у сагласју са стратегијом  која се зове „Веродостојна перспектива проширења за западни Балкан и већи ангажман ЕУ у том региону”. Стратегијом која је усвојена у фебруару ове године.

И у којој је записан „индикативан датум“.

Као година нашег потенцијалног уласка у европски клуб, по споменутој стратегији, назначена је 2025. година. Наравно, ако до тада будемо спремни. За ЕУ спремни.

Не смемо клонути духом

Даћемо све од себе и бићемо спремни.

Већ се дешавало да се у буџету ЕУ не одвоје новци за нове чланице, а да оне ипак буду примљене. То се десило баш нашим комшијама – Хрватској.

На овај позитивни пример нас је подсетила наша министарка за европске интеграције Јадранка Јоксимовић.

„Нема потребе да се уносе негативна очекивања, уколико нека од држава кандидата, на пример Србија, буде спремна за чланство, њен пријем ће, ипак, бити омогућен“ истакла је у интервјуу датом „Политици“ министарка Јадранка Јоксимовић.

Она је то изјавила да би нас охрабрила. Јашта. Охрабрила да останемо на европском путу. Путу којим упорно тумарамо више од деценију и по.

Зато ми треба још жешће да запнемо, да постанемо још упорнији ходочасници европског пута. Кад спроведемо све наређене нам реформе, доказаћемо да смо спремни. А бирократе из ЕУ неће имати куд. Мораће да одреше кесу и да нас приме.

Али ми ове реформе треба да спроведемо, на првом месту, због нас самих и нашег бољег сутра. На месту одмах до првог, ове реформе треба да спроведемо и због наших партнера из ЕУ.

Ни они не би волели да одустанемо од ЕУ пута. То би им пореметило одређене планове . . .

И они желе да све земље Западног Балкана остану на европском путу. Спремни су, чак, и  да нам с времена на време подгреју наду да ћемо једног дана тај пут успешно и окончати.

Морамо искористити спремност наших партнера из ЕУ и прихватити испружену руку помоћи. Морамо се тргнути. Јаче прионути на реформе.

Треба бити самокритичан. Опустили смо се. Поколебали смо се. И тако угрозили своју лидерску позицију у региону.

У реду пред европским вратима наше место је заузела Македнонија. Сад су испред нас. Како? Лепо. Као што то ради и свака друга озбиљна и велика нација – ступили су у преговоре око свог имена.

Кад се с Грцима договоре, а то ће канда бити ускоро, јер су и Грци постали кооперативни, час посла ће бити примљени у НАТО. Тамо их већ чека Црна Гора, те ће заједно с њима, руку под руку, лаганим ходом наставити ка ЕУ.

А ми? Шта ми да радимо?

Компромис да правимо! Да не оклевамо. Ако Македонци око имена своје државе могу да се договарају, можемо ми ваљда са  делом своје територије да тргујемо.

Да тргујемо и да не одуговлачимо са постизањем компромисног решења са Арнаутима. Ако будемо одуговлачили, мање ћемо искамчити. Нашим партнерима из ЕУ се жури. Не гледајмо само наше интересе . . . потпишимо већ једном тај правно обавезујући споразум са Приштином.

Кад се, одмах на почетку, ратосиљамо највећег терета, терета који кочи наш напредак на ЕУ путу, лако ћемо променити Устав. Ако треба, и више пута. Кад год Венецијанска комисија буде рекла: Мењај те; ми ћемо га мењати.

И све друге захтеве и наредбе лакше ћемо и полетније испуњавати.

Кад скинемо гаће до краја, ништа наш напредак на ЕУ путу неће моћи да заустави. Бићемо спремни. Јездићемо њиме.

Еее, колико само човек може брзо трчати спуштених гаћа . . .

 

 

Трећи светски рат на чекању

Да ли се налазимо на ивици глобалног сукоба? Да ли је на помолу Трећи светски рат?

Да ли две светске велесиле, Русија и САД, само звецкају оружјем, као много пута до сад, или је овај пут ситуација далеко озбиљнија? Да ли с правом треба да страхујемо да су се овај пут мало „заиграле“ и да се због њих цео свет налази на корак до уништења?

Јер, по свим прогнозама, ако дође до директног војног сукоба ове две велесиле, он врло лако може да се отргне контроли и прерасте у неконтролисани атомски конфликт.

Колико смо удаљени од Судњег дана?

Судећи по новинским насловима последњих пар дана, ситуација је драматична.

Армаде две водеће велесиле модерног доба, због Сирије, се све више приближавају једна другој. И то са оружјем на готовс. Тензије између Русије и САД су узавреле након наводног хемијског напада у Думи.

Са америчке стране уследиле су озбиљне претње. Председник Америке, Доналд Трамп, је рекао да ће САД гађати Сирију.

Из Русије му је поручено да ће њихове снаге оборити све ракете које буду летеле ка Сирији. Али и да ће бомбардовати и лансирне рампе одакле се буде гађало, што значи да ће њихове мете бити и амерички авиони и бродови.

Испровоциран оваквом реакцијом супротстављене стране, на свом Твитер налогу Доналд Трамп је написао:

„Русија обећава да ће оборити све ракете испаљене на Сирију. Припремите се, Русијо, стижу ракете, лепе, нове и паметне“.

По оценама војних експерата ни једна страна не блефира. Стављање Црноморске флоте у стање пуне борбене приправности, с једне стране, и упућивање носача авиона „Хари Труман“ и разарача „Доналд Кук“ ка сиријској обали, с друге стране, подупиру њихове процене.

По свему судећи, стварно се налазимо на самој ивици глобалног сукоба. И на њој стојимо само с једном ногом. Слабијом. Левом.

Има ли икакве шансе да се војни сукоб ипак избегне? Може ли нека, трећа сила да се умеша и помири Русију и САД? И да тако спаси свет.

Има. И може. И свет ће бити спашен!

Србија. Србија је та, трећа сила. Србија ће помирити Русију и САД. Србија ће спасти свет.

Промењени свести, овога пута нисмо узрок проблема. Овог пута смо део решења.

Иако нас још увек цео свет није заволео и мада још увек има држава које према нама не гаје пријатељска осећања, ми ћемо их све спасити од ужаса ратних разарања.

Како ћемо то успети? Наравно, лако.

Познато нам је, јер су о томе наши медији небројено пута писали до сада, да су проблеми наше земље, Србије, високо котирани на листи задатака великом броју светских државника. Бар онима који се налазе на челу великих и моћних европских и светских држава.

Чим им радни дан осване, они мозгају како нама да помогну.

Још неумивени, хватају се у коштац са недаћама које нас притискају. Ми смо им приоритет. О проблемима својих држава они мисле тек кад се од наших уморе. Проблеми њихових земаља им дођу као разонода.

Не зато што их немају, или зато што су мањи и лакши. Ма какви. Него зато што су им наши важнији. Важнији, јер нас доживљавају као пријатеље.

А ко нас већма тако доживљава ако не председници Русије и САД. Владимир Путин и Доналд Трамп.

Доналд Трамп се толико посветио решавању наших проблема, што не чуди јер је делимично Србин, да још увек није успео да нам у посету дође. Шаље нам све неке ниже чиновнике. И преко њих нам решења за наше проблеме саопштава.

Право је чудо како су уопште поред наших проблема успели да се око Сирије споречкају.

Е, ту смо! Треба само да их подсетимо на нас и, опа – ла, нема Трећег светског рата.

Поново се бавећи нама, заборавиће на Сирију. Помириће их заједничка жеља да све наше проблеме реше.

Али то је само привремено решење, могао би неко да констатује, зар не?

Кад реше наш последњи проблем, можда им опет на памет падне Сирија?

Будите без бриге. Кад се то буде догодило, кад нам наши пријатељи буду решили наш последњи проблем, ми ћемо постати најјача сила на свету. А сила Бога не моли.

Да ли ће тада у нашем интересу бити изазивање Трећег светског рата, видећемо.

Хоћемо ли дочекати тај дан?

Нећемо. Уздајући се и чекајући да нам „пријатељи“ реше наше проблеме, нећемо још пуно дана прегурати.

У се и у своје кљусе. Великим и јаким земљама је лакше. Оне могу како хоће, јер ће њихове грешке плаћати махом други. Ми, и нама сличне земље, не можемо баш увек како хоћемо. Ми сами плаћамо своје погрешне изборе. Али то не значи да морамо наметнута нам решења са осмехом дочекивати. И славити их.

Најопаснија су „компромисна“ решења. Временом се покаже да су она најскупља.

За који дан ћемо чути какво нам решење за косовско – метохијски проблем нуди Ангела Меркел. Такође, наш велики пријатељ.

Ко је су шансе да не буде „компромисно“ . ..

P. S. Е, да. До рата између Русије и САД ће доћи. Једног дана. И у неком облику. Вероватно. Кад ће тај дан доћи? Зависи од интереса . . .

Наш интерес није да се одрекнемо себе због лажних компромисних решења.

 

 

Док не легне пемзија

Поштовани публикуме, од скоро, на порталу Војвођанске вести мучим читаоце, случајне и намерне, текстовима у својој колумни „Док не легне пемзија“.

Нема разлога да ту праксу не почнем и над Вама да вршим.

Данас је легла пемзија.

Прочитајте данашњи текст и сазнајте колика је тежина терета, израчунато скоро у грам, која Вас кочи у личном прогресу. И како да је се ослободите на најефикаснији начин.

Еве линк!