Све се може, кад се . . .

Све се може, кад се има. Кад се има пара. А пара никад није било мање. Чињеница да пара на овом делу земљиног шара никад и није било у изобиљу не може нас пуно утешити. Нама је тешко што сад немамо пара, како је било онима пре – не занима нас.

Да несрећа буде већа, онима пре је било лакше. И то много лакше.

Око тога нема спора. Иако си и тада могао много ако имаш пара, ниси баш могао све. Није се баш све гледало кроз динар. Ниси могао баш све да купиш. Било је ствари које нису биле за продају.

Такође, ако си, да би дошао до пара, био спреман да издаш неке своје принципе и животна начела – био спреман да се продаш – углавном за то недело ниси добијао сићу.

Није ни чудо што су људи онда били срећнији и насмејанији него што су данас.

Међутим, времена се мењају. У случају да припадате оном делу популације која 10. и 25. у месецу не прославља као спасовдане, на боље.

Актуелни систем вредности је јасан. Вредиш онолико колико имаш пара. Поштују те онолико колико имаш пара. И срећан си онолико колико среће можеш да купиш.

Зато и не чуди што на улици срећемо само натмурена и намргођена лица. Већина становника наше земље спада у групу оних што једва чекају да 10. и 25. у месецу дођу.

Све прогнозе указују да ће се чланство ове групе, „чекача“, сваким даном увећавати.

Ове прогнозе не треба да вас плаше. Такав је тренд. То се дешава свуда у свету. Ситуација је, по том питању, под контролом. Пропорција којој се тежи је 1% пребогатих, 99% сиротиње.

Ове прогнозе треба да вас мотивишу.

Елем, у ових 99% неће баш сви бити једнако сироти. Постојаће одређена група мало мање сиротих. Е, ту је ваше место. У ту групу треба да се угњездите. Како знате и умете.

Само, треба да знате да ће та група бити малобројна. У њу ће се тешко улазити.

Квалитетних и добро плаћених послова ће бити све мање. Оних који ће за њих конкурисати све више. Ако не будете за копље изнад конкурената – цврц Милојка. Остајете пука сиротиња.

Шта да радите, сигурно се питате. Како да унапредите своје вештине? Шта ново да научите?

Мани те се тога. То је тежак и врло несигуран пут. Крените ви већ сад пречицом.

Препоручите се систему. Постаните део њега. Постаните му слуга. Ућарите бар неку корист за себе. Нећете имати баш пуно пара, али ћете имати више од највећег броја раје.

Продајте образ за сићу! Издајте себе и све оно што сте мислили да вам је битно. Ако затреба, издају поновите више пута. Знате како кажу, први пут је најтеже . . .

Постаните део система и верно му служите. Радите само оно шта вам се каже. Мислите само онако како је дозвољено. Пустите мозак на испашу и маштајте шта ћете моћи да купите.

Куповином којих ситница ћете бити најсрећнији?

Јер неке велике паре систем вам неће дати. Нећете ви добијати паре од оних 1%. Неће вас они плаћати. Наопако.

Само мали део пара које ћете ви, у име и за рачун система, отимати од оних 99% намењен је вама. Довољно да не будете гладни и да с времена на време можете себи да приуштите и неки „статусни симбол“.

За ту беду ћете продати образ.

Имаћете онолико колико други немају. Колико велика већина нема. На њен рачун, на рачун сиротиње ћете живети.

Ал’ шта вас брига. Нек други цркну. Важно је да вама буде добро.

Важно је да не дође до промене система. А до ње може једино доћи ако систем остане без слуга. Пошто га постојеће слуге неће напустити, јер им се не исплати, немојте ви трчати да му постанете нови Кербери.

Нису ни паре баш свемогуће, зар не . . .

 

 

 

 

Ускоро креће нова сезона све популарнијег игроказа

Стрпљење се исплатило. Дочекали смо. Нема више одлагања. Пошто су се стекли сви услови за његово одржавање, овај, све популарнији игроказ је и свечано најављен.

Одржаће се током априла.

Наравно, реч је о игроказу „Музичке фотеље – сезона: пролеће 2018“.

Настао по узору на дечију игру „Музичке столице“, брзо је освојио симпатије и срца нашег народа. А нарочито припадника владајуће касте – политичке елите. Поред тога што је напречац окупирао наша срдашца и муњевито стекао велику популарност, он је многима завртео и главе. Да не кажемо, испрао мозгове.

Залуђени успехом прошлих сезона, једва смо дочекали најаву овогодишње. Зато не изненађују вапаји да се игроказ „Музичке фотеље“ одржава што чешће. С правом се верује да његово учесталије одржавање не би довело до губитка на квалитету.

Квалитет сваке сезоне „Музичких фотеља“ је загарантован.

Гаранцију нам пружа брижљиво и методично бирање главне теме сезоне. До сада, свака сезона одиграних „Музичких фотеља“ је имала другачију тему. Другачију, а подједнако успешну.

Тема овогодишње сезоне је врх! Све прогнозе веле да ће управо због ње, ова сезона „Музичких фотеља“ оборити све рекорде.

 

Просто и једноставно питање

 

Тема овогодишње сезоне „Музичких фотеља“ је просто и једноставно питање: Да ли си тимски играч?

Шта ти је важније: успех тима чији си део, или самопромоција?

Састављање доброг тима је ђаволски тешка работа. Многе заинтересоване стране натурају своје кандидате. Е, сад, можда би ти кандидати, због својих особина и способности, како да не!, били идеални чланови неког другог тима.

Али због превелике сујете коју не могу да победе, производе дисхармоничне тонове у посматраном тиму. Победничком тиму. Тиму чији су већ део. И који већ даје невероватно добре резултате.

Такви играчи су у овој сезони „Музичких фотеља“ одсвирали своје.

Ниси тимски играч, нарушаваш атмосферу у тиму, због тебе ефикасност тима шкрипи – фотеља почиње да ти се љуља. Нови потенцијални тимски играчи – кандидати заинтересовани за твоју фотељу, без даха гледају у диригента игроказа и чекају његов знак.

Док чекају, круже око твоје фотеље. Једним оком посматрају диригента, другим нишане фотељу. Чекају да музика стане, па да сместе своје дупе у твоју лепу фотељу.

Јер, кад на диригент да знак и музика стане, ти брзином светлости биваш шутнут у дупе, тј. катапултиран из фотеље.

 

Велика непознаница

 

Као што сте видели, тема овогодишње сезоне обећава прави спектакл. Екипа која је режирала претходне сезоне остала је на окупу. Тим који добија се не мења.

Драмски заплети, неочекивани обрти, скретање пажње на небитне детаље, мистериозна очијукања, наговештаји лажних нада, шокантна обраћања јавности – неће изостати ни овај пут.

Међутим, остаје велика непознаница колико њих ће бити проглашено да нису тимски играчи. Чаршија је већ почела да нагађа колико њих ће бити катапултирано из фотеља. Шта докона раја друго и да ради. Кладионице ћуте, бар за сада. Чекају да нова сезона „Музичких фотеља“ званично почне, па да објаве своје процене.

Још једна ствар је остала под велом тајне.

Елем, процурело је у јавност да ће, почевши од ове сезоне, гледаоци овог игроказа добити активнију улогу. Осим што ће им, као и до сада, бити дозвољено да га посматрају, од сада ће моћи у њему директно и да учествују.

Намеравало се да се раји да могућност да слањем СМС порука сачува неког у фотељи. Да би се избегао неочекивани исход, план је био да се раји јасно предочи кога могу да сачувају. Иако се сценарио не би мењао, а одређена количина парица од СМС-а слила у државну касицу, од увођења ове новине се одустало. Зашто? Не зна се тачно. Али . . .

Тачно се зна следеће:

 

Музичке фотеље = реконструкција Владе

 

У априлу би требало да дође до реконструкције Владе Србије. Приче о њој су одавно кренуле. Шта ће нам реконструкција донети?

Е, и то се зна. Наравно, ништа!

Али лепо ће нас замајавати њоме. Наслушаћемо се, хтели – не хтели, бесмислених прича. Консултације о реконструкцији крећу . . . Неопходно је да Влада функционише као тим . . . Ефикасност рада не сме, због грађана, да трпи . . . Резултати рада министара су једини критеријум . . . Нико није богомдан . . .

Опа! види, види. Ово последње је тачно.

Министри у Владу нису пали са небеса. Неко их је изабрао. Зашто сад хоће да их мења?

Не играју више по задатој музици? Сумњиво. Пре ће бити да су се заиграли. Искочили из кореографије. Начепили неког кога нису смели . . .

Без обзира на разлог избацивања из фотеље, ако на нову улогу пристану без много кукњаве, за коју сезону можда се врате у игру.

Поново у седло. Поново да нас јашу. У ритму музике за плес.

Уживајте у новој сезони „Музичких фотеља“. Ако можете . . .

Паре ће решити проблем

Са проблемом негативног природног прираштаја неуспешно се „рвемо“ већ последњих 27 година. Не решавање проблема беле куге нашу земљу је довело у демографски катастрофалну ситуацију.

Да је ситуација драматична, сликовито приказује следећи податак: са мапе наше земље сваке године нестане једна општина од око 35 000 становника.

Сваког дана губимо 107 људи!

Тренутно Србија има 6 995 808 становника. Број деце по мајци је 1,44. За просту репродукцију треба нам бар 0,8 више.

Поражавајуће, али истинито – за време балкански ратова, Првог и Другог светског рата, као и за време НАТО агресије на нашу земљу, рађано је више деце него данас. Током 2016. рођено је најмање беба од 1900. године.

А без беба неће бити ни Србије.

Процене јасно указују и опомињу: ако се нешто драстично не промени и овакви негативни трендови се наставе до 2060. године, Србија ће имати између 3,9 и 5,5 милиона становника.

Ми немамо деце – то је наш кључни проблем.

Другим речима, нама, као народу и нацији, и нашој земљи ближи се крај.

 

Стратегија на порођајним мукама

 

Да би избегли такав сценарио, наши најодговорнији људи, наши владари, нису седели скрштених руку. Смишљали су стратегију. Популациону стратегију.

Који је узрок? Зашто се толико мало деце рађа у Србији?

Осмишљавање плодоносне стратегије је морало поћи од тражења одговора на ово питање.

Истраживања која су урађена недвосмислено су указала на кривца.

Последњих неколико деценија, а нарочито последњих 27 година, Србијом газдује апатија. Апатија је запосела душе и тела становника наше земље.

Убила нас је у појам.

Запоседнути апатијом, безвољни, све нам је падало тешко. У свему смо видели само проблеме. Претворили смо нашу свакодневницу у лавиринт који је почињао једним, а завршавао се другим проблемом.

Тумарали смо тим лавиринтом реда ради. Да тражимо прави излаз, да се курталишемо апатије, нисмо били заинтересовани.

Задовољавали смо се што нас је апатија, док тумарамо, редовно подсећала да је кривац за стање у које смо доспели неко други, никако ми. Ми не сносимо ни трунку кривице.

Међутим, стање се у последњих пар месеци променило.

Успели смо некако да се измигољимо из чврстог стиска апатије. Живнули смо. Угледали смо светло на крају лавиринта и кренули ка њему. Одлучно, не обазирујући се што се понеки потпорни зидови руше.

Наравно, живнули смо јер је живнула и економија наше земље.

За ђипање у вис наше економије, срећом по нас, најодговорнији су управо они који и решење за повећање наталитета треба да изнедре. А њима није пуно требало да саберу 2 и 2, па да породе решење.

 

Купићемо бебе

 

Парама се све може купити. Пошто нам економија ђипа све у 16, што значи да сада пара имамо, логично је решење да бебе купимо.

Мајци сваког новорођеног детета биће дарован кеш. И то какав кеш.

Има мајке које роде 3. и 4. дете да се ваљано овајде.

Да ли ће ова стратегија дати жељене резултате? У то нико не сумња. Нико ко искрено воли Србију. Колико се народу допала ова стратегија најбоље показује парола која је прати.

Њу су сами заинтересовани родитељи смислили: „Хајде да правимо паре!“

Нажалост, иако ова стратегија још није изгласана, јавили су се хејтери. Веле, од ње нема ништа. И далеко развијеније и богатије државе су на тај начин покушале да реше проблем беле куге, па цврц. Милојка у другом стању не остаде.

За разлику од тих држава које су са сличним стратегијама остале полупразних креветића, ми ћемо успети. Ми ћемо стратегију реализовати без грешке. Онако како само ми знамо и умемо.

Стратегија успети мора, компромиса нема.

 

Закмечаће компромис

 

Новчана помоћ намењена мајкама новорођених бебица је добродошла. Свакако.

Али она неће решити проблем негативног природног прираштаја у Србији. Бебе се не купују.

Исплата новчане помоћи треба да буде само пратећа мера. Промена система вредности ће довести до већег броја рођених беба.

Живело се тешко и пре. И пре обичан народ није лежао на парама.

Истина, можда смо по први пут у својој историји на корак да клонемо духом. Бележимо само поразе. Поред тога што нас се најмање рађа, никад нас више није бежало из земље.

Непостојање перспективе, велика незапосленост, ниподаштавање труда уложеног у школовање, странчарење, негативна селекција су свакако значајне препреке које су постављене пред будуће родитеље.

Али треба бити искрен до краја – представљају и добре изговоре.

Удаљили смо се од природе. Побегли смо од наших правих, традиционалних вредности. Велика већина нас. Постали смо себични и неодговорни према себи и другима. Без много противљења прихватили смо неки други систем вредности.

Систем вредности који није компатибилан са нашим етно – психолошким особинама.

Међутим, тај систем уме да награди себи најоданије. Гледај само своје дупе. Ако је теби добро, не води туђу бригу. Уживај док траје.

А траја ће док верно служиш систему и онима, који су нам га наменили и несебично помогли приликом његовог инсталирања.

Очекивати да они који имају највише користи од система, јер се налазе на његовом врху, предложе решење које подразумева промену тог истог система је детињасто.

Они имају корист од њега и пристаће на сваки компромис да део система остану.

 

Компромис свуда око нас

 

Компромисно решење. Компромисно решење са Албанцима. Од нас то захтевају наши „пријатељи“ са Запада. Компромисно решење је, уствари, наш пристанак на независност Косова и Метохије.

Систем воли еуфемизме.

Од нас се неће тражити баш то, ал’ . . . Најновија варијанта о којој се пише у медијима је: не противљење Србије посматрачком статусу Косова* у УН.

Неће седети у фотељи, мораће на оној малој столици за пецароше.

Ако не пристанемо на тај компромис – смак света. За оног ко је у врху система, да.

Ако пристанемо још само на овај компромис – рајска врата се отварају.

 

Сваки компромис има цену

 

Нису то границе, то су административни прелази – компромис плаћен. За * , такође. Компромис плаћен за Бриселски споразум. За ЗСО, ускоро стиже исправка фактуре, ваља још доплатити.

Да ли се сећате податка с почетка текста. Колико ће нас бити до 2060?

Ако пристанемо на још овај компромис биће нас 5,5 милиона. Ако не пристанемо само 3,9.

Поред сијасет кредита и камата које ће будуће генерације плаћати, а ми смо их потрошили улудо, хајде да им око врата обесимо и Косово и Метохију.

Ми смо га се одрекли због вас.

Има још једна ствар која ужасава, а такође је споменута у причи која је пратила обнародовање стратегије раји.

Процењује се да ће се до 2028. – 2030. године изједначити број имиграната и емиграната. Сан 60% младих је да побегну из Србије. Не очекује се да ће се овај проценат драстично смањити.

Лако је израчунати колики се број имиграната очекује, имамо све податке . . .

Ако прихватимо још овај један компромис и ова стратегија да резултата, Србија пропасти неће.

Да. Али само као територија. Парче земље које се само тако зове и кога насељавају неки људи.

По својим етно – психолошким особинама они неће имати скоро ништа заједничко са нама. Они неће бити наша деца.

Ма, колико да их буде . . .