бескичмењаци

Универзални одговор

Нико не воли да изгуби у расправи. Ма о којој теми да се расправа води. Сви ми хоћемо да наша реч буде последња. Да се њом оконча дискусија. Да она „побије“ све аргументе наших саговорника.

И не остави никаквог простора за додатна питања или потпитања.

Иза ње – тишина. Мук. Разлаз. Свако на своју страну.

Ми уздигнуте главе и ведра чела. Јер смо победили у расправи. Речито смо доказали да смо у праву. Одбранили смо наше становиште. Наш поглед на тему расправе је постао једини могућ.

А друга страна, наши опоненти у расправи, повијених рамена и обешеног носа. Покуњени и зловољни брзим кораком се удаљавају. Беже од нас. Доживели су пораз. Опет. И овај пут смо им доказали да су у криву.

 

Да ли је могуће победити у баш свакој расправи?

 

Без обзира колико смо тачно информисани о теми расправе. Колико су наша уверења да смо у праву јака. Колико су наше реторичке вештине развијене. Да ли је могуће да у баш свакој расправи ми однесемо победу?

И ми смо само људи. Зар не? Зар није сасвим нормално да и ми понекад погрешимо? Да у нечему не будемо у праву. Да наше мишљење о нечему не буде исправно.

Зар и ми не можемо да променимо мишљење? Да једног дана мислимо једно, а другог нешто друго. Скроз супротно од оног првог. У том случају, нормално, бар једном смо погрешну страну изабрали. Те, кад нас на то у расправи подсете наши саговорници, признамо пораз. Признамо им, да једном, и ми нисмо били у праву.

Јер шта нам друго преостаје?

Ако смо једног дана за нешто тврдили да је црно и у расправи успели да докажемо да смо у праву. Кад променимо мишљење, па за малопређашње црно сад тврдимо да је бело, морамо да прогутамо понос и кажемо да смо погрешили први пут.

Нема те речи, нема тог аргумента на који би могли спасоносно да се позовемо и опет изборимо победу.

 

Да ли постоји универзални одговор?

 

Једино ако би постојао неки универзални одговор. Одговор баш смишљен за овакве ситуације. Такорећи, прављен по мери оних који често мењају мишљење, а имају потребу да увек буду у праву.

Е, па, тако нешто не постоји. То је Ваше мишљење.

Е, па, грешите!

Постоји такав одговор. И да, знате и који је. Врло добро знате који је.

Тај универзални одговор је: не разумеш.

И његова дужа варијанта: не разумеш ти то.

 

Решио сам да променим мишљење, али сам решио и да останем у праву

 

Знали сте који је одговор универзалан, а сигурно знате и по чијој је мери он кројен.

Тачно. Овај пут не грешите. По мери политичара. Јашта.

Вођење земље путем прогреса захтева доста флексибилности. Да би уопште дошли у прилику да водите земљу морате прво да освојите власт.

А како другчије да освојите власт, него путем причања прича. Лепих прича. Такође, да би сачували власт, и наставили да водите земљу путем прогреса, опет морате да причате приче. Лепе приче.

Нажалост, не можете увек причати исте приче. Једне причате док сте у опозицији. Друге кад Вам порасту изгледи да ћете се докопати власти. Треће кад Вам се не мили да с власти силазите.

А то су само приче намењене унутрашњој публици. На њих додајте и приче које треба да причате заинтересованим страним „партнерима“. И за њих лепе приче.

Сијасет прича треба да испричате. И све треба да звуче уверљиво. Иза сваке треба Ви да станете. У расправама које оне изазову, Ви треба да их браните и одбраните. Увек.

Како то урадити? Без овог универзалног одговора – никако. А не можете ни све сами.

 

Уделите универзални одговор и раји

 

Срећом, на располагању су Вам партијски саборци. Као и обични чланови. Партијски навијачи и верници.

Они ће препричавати Ваше приче. Као што ћете им уделити и парче торте коју власт носи, подарите им и знање о универзалном одговору. Нек’ га слободно користе.

Причање сијасет прича, често контрадикторних, није лак задатак. Ајоој, тек брањење ставова изнетих у њима је тешка работа.

Није у питању само пуко мењање прича. Неке од њих, да би се уверљиво испричале, захтевају и мењање мишљења. Мишљења које се јавно заступа и брани.

То искреном партијском навијачу и ревносном партијском вернику није никакав проблем. Лако је мишљење променити. Мењање мишљења и не противљење правцу дувања ветра је свакако срж идеологије: „Само да мени буде добро.“

Проблем је што има оних који памте шта сте им све Ви и саборци Ваши причали.

Пажљиви слушаоци, закерала обична

 

Луд и докон свет. Пажљиво слуша, добро памти и још хоће да спочита ако примети да сте причу и мишљење променили. Закерају. Веле: „Прошли пут ниси тако говорио. Другу си причу причао. Друго си мишљење имао.“.

Галаме. На сав глас се деру. Још ће их неко и чути. Поверовати. Наопако, па ондак ће Вам требати још и више прича. Нових. Лепших.

Пошто такве замлате не можете баш увек да избегнете, кад уђете у расправу с њима увек на памети да Вам буде универзални одговор.

Чим Вам поставе незгодно питање, нешто у вези неких прича што сте још ономад причали. Или у вези ставова које сте до јуче бранили, одмах их спуцајте универзални одговором: „НЕ РАЗУМЕШ“.

У свакој расправи морате победити. Ваша мора бити последња. Ваш лични прогрес од Вас то иште.

Само реците: „Ти то не разумеш“ и тријумфално, а достојанствено збришите с мегдана. Нек’ се закерало секира све у 16.

 

Пример

 

Хајде да ову нашу причу илуструјемо једним примером из свакодневнице.

Рецимо, због личног прогреса постали сте партијски навијач. Скоро сте се учланили, још морате да се доказујете да би од партијашења стекли личну корист. Подразумева се да морате да браните сваку одлуку власти.

На улици се срећете са познаником. Наравно, он као и већина других не зна да сте постали партијски навијач. Још то нисте обнародовали. Разговор иде отприлике овако:


Ви: Шта си се замислио?

Он: Е, де си. Ма, пусти ме. Муке на све стране. Све поскупљује. Стисли рачуни, а јучер  гледах како оне јадне људе избацују из куће. Извршитељи и полиција.

Ви: А, шта ћеш. Закон мора да се поштује.

Он: Ма, какав, бре, закон. Ди ће им душа? Ваљда закон може и да се промени. Ко га је таквог и доносио?

Ви: Па, прошла власт. Њој баш и није било пуно стало до народа.

Он: Да, да, још су их ови из Јевропе похвалили за тај закон. Сад се сећам.

Ви: Тачно је да су их похвалили, ал’ код њих је тај закон био мртво слово на папиру.

Он: У праву си, још сам их ја ономад бранио. Сећам се. Ти си био бесан што су га и усвајали, а мени било доста што га не примењују, а обећали стренџерима.

Ви: Оно што се обећа страним партнерима, мора се и испунити.

Он: Чекај, стани, брате мили, па ти сад браниш ове што се придржавају лошег закона.

Ви: Закона се мора придржавати свака власт.

Он: Ал’ јуче си нападо тај закон и власт која га је донела, а сад ове браниш што га се држе. Ајд, објасни ми, има ли ту логике?

Ви: Не разумеш ти то.


Је л’ сте видели. Права ствар је овај универзални одговор. Злата вреди. Држите га се к’о пијан плота.

Ко год да Вас пита шта незгодно, одмах: НЕ РАЗУМЕШ. И бежанија. Ал’ добро запамтите закерало то. Да га следећи пут на време заобиђете. У широком луку.

 

У случају да сте Ви закерало . . .

 

Јасно је Вама све. И све разумете. Ал’ опет  . . .

Тешко се мирите с чињеницом да се број корисника универзалног одговора стално повећава. А биће их још више. Они су ти који одржавају овакав накарадни систем.

Они су ти који се праве да не разумеју да ће нам бити још горе. Њима краткорочно ће и бити боље. Дугорочно. Јок.

То што греше не би био велики проблем да се то не пребија преко наших леђа. Преко леђа оних који би требало да систем врате у нормалу. Под условом да још није касно.

Грешка коју ми не смемо себи да допустимо, ако желимо да једног дана осванемо у нормалној држави, је да чекамо да се корисници универзалног одговора призову савести.

Они савест више немају.

 

 

Хоћеш да једеш? Има да мораш

Глад. Какав си кад си гладан?

Осећаш се нелагодно. Осећаш се малаксало. Осећаш празнину у стомаку.

У мисли ти долазе омиљена јела. Парадирају ти пред очима. Јасно их видиш. Кад зажмуриш, осетиш њихов заводљиви мирис. Као да су ту. Испред твог носа. Не отвараш очи, него још дубље уздишеш. У устима осећаш њихов укус. Језиком облизујеш усне.

А црева крче.

Е, сад осећаш и психичку слабост. Постајеш раздражљив. Све ти смета. Сви те нервирају. Све би дао да те овај одвратан осећај прође.

Јер гладан не можеш нормално да функционишеш. То ниси ти.

Мораш било шта да „убациш у кљун“. Само да завараш глад.

 

Ниси изузетак

 

Природно је да тако реагујеш на глад.

Потреба за храном је једна од најосновнијих физиолошких потреба. Људски организам без хране може да издржи 2, највише 3 недеље. У ретким случајевима мало преко тога.

Проблем је што је гладних у свету све више.

Глад је честа појава у неразвијеним земљама. И у оним колонијалног типа.

 

Има ли гладних код нас?

 

Код нас 1/4 становништва живи на ивици сиромаштва. По сопственом признању 2/3 становника наше земље једва саставља крај са крајем. Од народних кухиња зависи 35 560 људи. Међу њима је велики број деце.

Укратко, ситуација је катастрофална. Гладних има на сваком кораку.

Зато је и сасвим нормално што се просечни становник Србије у задовољењу својих потреба стриктно држи распореда: прво напунити стомак, а за остале потребе – има дана.

И просечни становник Србије не греши. По том питању. По питању одређивања редоследа потреба.

А то потврђује и теорија.

 

Хијерархија људских потреба

 

Масловљева хијерархија потреба је теорија из психологије. Њен аутор је амерички психолог Абрахам Маслов. Ова теорија нам открива природу људских потреба.

Да видимо на који начин она стаје на страну просечног становника Србије.

По овој теорији, људске потребе се разврставају у 2 групе. Потребе:

  1. нижег и
  2. вишег нивоа.

Између тих група потреба постоји хијерархија. Прво се морају задовољити потребе нижег нивоа, пре него што се активирају потребе вишег нивоа.

Маслов људске потребе разврстава на следећи начин:

  1. физиолошке потребе,
  2. потребе за сигурношћу,
  3. потребе за припадношћу,
  4. потреба за уважавањем,
  5. потреба за самоостварењем.

морач потребе - спинованије

Потребе нижег нивоа, 1-4, су груписане као потребе недостатка. Оне се везују за физичке потребе. Задовољавање ових потреба помаже особи да расте и развија се као људско биће. Оне се морају задовољити. Последица њиховог не задовољавања – физички и психички нездрава особа.

Потребе вишег нивоа називају се потребе раста и оне се стално развијају.

 

Све по реду

 

Да закључимо: у задовољавању својих потреба човек иде редом. Прво задовољи потребе нижег нивоа, па тек онда на ред стижу потребе вишег нивоа.

Управо онако како ради и просечни становник Србије. Прво победити глад. Напунити стомак. За развитак и самоостварење има времена.

А да би се напунио стомак кад-кад се мора урадити и нешто што нам није баш по вољи. Нешто што се коси са неким нашим уверењима и принципима.

Али, тако се мора. Нарочито кад су времена тешка. Како поручује народна изрека:

Што се мора није ни тешко.“

 

Моралисање – работа доконих … и ситих

 

Међутим, постоји одређени број становника Србије који се праве паметни. Терају инат. Мисле да су бољи. Да су изнад просека.

Дрско зборе:

Ништа се у животу не мора.“.

Иду и корак даље. Тврде да горе поменута народна изрека нема основа у здравом разуму. Своју теорију развијају:

Морати – радити нешто против своје воље; бити принуђен; бити обавезан.

Сити бунцају. Веле:

Најважнији су поштење, морал, принципи, доследност . . . Човек не продаје веру за вечеру.“.

Грме:

Погазити све оно у шта верујеш, издати себе – само да стомак празан није! Још оправдати то морањем! Ужас! Срамота!“.

Најели се, па лапрдају. Ал’ неће још дуго. Само нек’ тако наставе и њима ће ускоро закрчити црева.

А тад ће се плоча променити. Другу ће песму тад певати.

 

Пут морања – пречица до пуног стомака

 

Ти буди паметан. Бежи од ових моралних што даље. Ти имаш свој живот. Само један. Зар гладан да га проживиш?

Зашто? Нема потребе.

Добро ти је позната ова народна изрека:

Ко ради, не боји се глади.“

Запосли се, бре! То је бар лако.

Немој тако да ме гледаш. Не извијај обрве и не бечи се. Не одмахуј главом.

Саслушај ме. Ја ти желим добро. Тачно знам и шта хоћеш да ми приговориш.

Хтео си ово да ми одбрусиш:

„Како да нађем пристојан посао у земљи у којој има скоро 1 000 000 незапослених? Само они са једном или више партијских књижица могу да се надају каквом-таквом послу? Ја немам ни једну. Морао бих бар у једну партију да се учланим.“

Па, да! Управо то.

Знаш које је решење, ал’ ништа не предузимаш да га у дело спроведеш.

Моралишеш. Инатиш се. Још ти ниси довољно гладан. Још увек себи причаш бајку: Ја не морам ништа.

Пусти ту причу.

Напусти све оно у шта си веровао. Издај. Издај себе.

Постани онај који мора.

Преобрази се у морача.

 

Морам, дакле постојим

 

Одмах да разјаснимо. Преображај, по правилу, не иде лако и брзо. Од човека до морача трновит је пут.

Највећа препрека на том путу си ти.

Мораш себи да признаш да си био у заблуди. Намагарчили су те. Поверовао си у приче да све зависи од тебе. Од тога колико улажеш у себе, у своје образовање и школовање.

Пао си на крилатице да се труд исплати, да се за све у животу ваља помучити, да треба да радиш оно што волиш . . . Цврц, Милојка.

мали морач - спинованије

Доста је било. Доста си бежао од линије мањег отпора. Сад само њом ходи. Мораш тако.

Такође, одмах се ратосиљај овог изговора, изговора који си за себе припремио:

Ја сам другачији. Ја ћу да уђем у систем, ал’ ћу изнутра да га мењам. Да га побољшам.“

 

Штуца Милојка све у 16

 

Исти си. Уопште се не разликујеш од других потенцијалних корисника система(ПКС).

И нећеш мењати систем од којег можеш имати само користи. У почетку ситне, да, али како будеш напредовао на партијској лествици, тако ћеш почети да задовољаваш и потребе из вишег нивоа.

То је директно повезано.

Само, око горњих степеника лествице конкуренција је огромна. Мораћеш пуно тога морати.

Гледај на то са ведрије стране. Посматрај ту борбу са осталим ПКС-има као одличан тренинг морања.

То ће ти помоћи да издаш себе до краја. Да погазиш све оно што си мислио да те краси: поштење, принципи, доследност, бла-бла-бла . . .

Морај и гази све пред собом. Свако у твојој околини је ПКС.

 

Околина, препрека број 2

 

У почетку ће твој преображај велики број „пријатеља“ осуђивати. Утуви следеће – морач нема пријатеље. Он има само свој циљ. Побећи од глади. Па, докле се стигне.

Чуди ће ти се. Чим окренеш леђа, олајаваће те. Они ситији ће се и спрдати с тобом.

Ти ћути и прави се блесав. Кад огладне, поново ћеш им бити добар. А постарај се да што пре огладне. Колико је у твојој моћи, наравно.

Ово је важно да усвојиш одмах на старту.

Никоме из твоје околине не дугујеш никакво оправдање. Немаш за шта да им се правдаш. Батали : „Знаш, морао сам, разуми ме, ово, оно …“. Фатална грешка.

Мораш бити немилосрдан с околином. Одмах у чело. Место одговора, питање:

„А шта, ти си бољи од мене, а? Је л’ си нешто паметнији? Више вредиш? Видећу те кад ти црева закрче.“.

Мораш бити немилосрдан, јер ти желиш да се преобразиш у морача.

 

Честитам – постао си кичма

 

Мораш бити немилосрдан, јер ти, кад се преобразиш, заједно са другим морачима, постајеш кичма система. Система који вама пружа неку корист.

Не ударај на систем који те храни. Унапреди га.

Учини све од себе да сви постану морачи. Научи и друге да морају. Покажи им колико је морање теби доброг донело. Колико си све потреба успео уз помоћ њега да задовољиш. Ослободи их непотребног страха од морања.

А како да то урадиш на најједноставнији начин?

Ништа лакше. Увек, али увек, приликом запошљавања протежирај друге мораче.

Ма, не замери му ни ако има адекватно звање, поседује неко искуство, интелигентан је, није битно, ако је морач – наш је. Дај му шансу. Поправиће се.

Нико није идеалан.

 

Идеал коме тежимо

 

Ни систем није идеалан. Иако се већ више деценија константно унапређује. Нарочито у ових 25 година које су иза нас.

Они моралисти би се вероватно правили паметни, те додали – 25 година које су изјели морачи.

Да је систем идеалан њих не би било. Ал’ ето, има их. Ту су.

Још увек им систем дозвољава да нађу неки посао. И то посао који ће им омогућити не само да једу, нег’ и да задовоље коју вишу потребу. А они, незахвалници, место да ћуте, лају против система.

На теби је да, са осталим новопреображеним морачима, апгрејдујеш систем.

Идеал коме би требао да тежиш: нема посла за немораче. И тачка.

Зато смажи који сендвич и на посао.

Untitled-1сендвичило

 

Данас на менију

 

Празна кифла добро подгрејана.

„Слободан човек мисли шта хоће, а једе шта има.“ – Бранислав Црнчевић

Слободан човек ништа не мора.

Исправљена је једна велика неправда, добили смо манифестацију коју смо дуго чекали

За Србију се слободно може рећи да је земља манифестација. Оне су нераскидиви део традиције нашег народа. Сабори, посела, фестивали одржавају се, буквално, на сваком кораку. И то током целе године.

Завод за проучавање културног развитка је креирао јединствену базу манифестација. Она омогућава на врло једноставан начин претраживање манифестација према називу, месту и времену одржавања. Kао и врсти манифестације.

Такође, израђен је и први свеобухватни календар манифестација у Србији.

До сада је успешно мапирано преко 800 манифестација. Међутим, нема дана, а да у неком кутку наше земље не заживи нека нова. Тако да се са великом сигурношћу може рећи да се у Србији на годишњем нивоу одржи око 1000 разних манифестација.

Од оних великих. Чији значај превазилази национални оквир, као што су Драгачевски сабор трубача у Гучи и Егзита у Новом Саду. Све до локалних и „егзотичних“. Као што су Избор лажова године „Лажијада“ у Бранковини или гастрономски фестивал „Мудијада“ у селу Луњевица. Србија је уздуж и попреко прекривена најразличитијим манифестацијама.

И сад се Ви питате, с правом, па је ли могуће да нам је поред ових 1000 фалила још једна?

Да ли је могуће да смо неки обичај,карактерну особину, инструмент, јело, пиће, воћку заборавили и њој у част адекватну манифестацију нисмо приредили?

О кога? О чега? О шта смо се то огрешили, кад ова манифестација ту неправду коначно исправља.

Нећемо Вас више држати у неизвесности. Ради се о једној веома плодоносној карактерној особини. Особини коју смо развили скоро до савршенства. Ради се о дупелиштву.

С поносом Вам представљамо Први Свесрпски Сабор Дупелизаца!

 

О дупелиштву и дупелисцима

 

Пре него што кажемо реч – две о самом сабору, хајде прво да прозборимо коју и у част ове дивне карактерне црте. И самих дупелизаца, наравно.

Иако је оно код нас укорењено одавно, још од памтивека, дупелиштво је под константним нападом. Стално је на удару неких „моралиста“. Не помаже ни то што смо у њему врло добри. Сведоци смо неразумних покушаја да се његов значај скрајне, а његови протагонисти дискредитују и прокажу.

Светина их назива најгорим именима.

Шлихтара, улагивач, подрепак, опортуниста, гњида . . . су само неки од погрдних назива које раја довикује часним дупелисцима.

Наравно, они то раде, на првом месту, због сујете. Тек неколицина се према дупелисцима опходи тако због незнања. Већина врло добро зна каква је улога и значај дупелизаца.

Такође, врло добро знају и да није лако бити дупелизац. Ма, какви лако. Где ће бити лако увлачењем извлачити корист. За себе, разуме се.

Само мали број срећника је рођен са тим даром.

Остали морају добрано да се помуче ако желе да постану прави дупелисци. Поготово ако немају добре генетске предиспозиције. Ваљан педигре.

Морају да прођу трновит пут. Најтежу и највећу препреку треба одмах на почетку да прескоче. Умна баријера – нема: морам да се увлачим, нег’ само: хоћу да се увлачим надређеном у дупе.

Ако је под морањем, дупелиштво је осуђено на неуспех.

Неуспех ће доживети и свако стихијско дупелиштво. Њему претходи студиозно планирање и тактичка припрема. Треба знати изабрати право дупе. И за њега адекватну технику улизивања. А то иште времена да се научи.

Нити оно може механички да се ради. Није то насумично палацање језиком. Их, да је тако, па онда би то могао свако. Не би биле потребне године мукотрпног усавршавања и константног тренинга.

Кад смо се већ дотакли тренинга.

Дупелиштво захтева и одличну физичку припрему. Изузетну кондицију. Снагу и истрајност.

До правог дупета није лако доћи. Конкуренција је огромна. Треба се лактати и друге одгуривати. Затим тај положај од других дупелизаца бранити.

Пуно енергије и снаге се троши и на:

  • театрално махање рукама,
  • заинтересовано климање главом(захтева и глумачке способности),
  • аплаудирање решењима која то нису,
  • изналажење смисла где га никад и било није,
  • воздизање у небеса и ковање у звезде дупевласника.

При томе, све ово прави дупелизац обавља уз широк осмех. Никако кисео. Кисело скупља. Осмех треба да послужи као лубрикант.

И ко још, поред свега овог набројаног, може да каже да је јунак на језику лако бити. Наравно да није. И наравно да су многи завидни на оне што су дупелиштвом успешно овладали. А они нису.

Знају они да дупелисца краси упорност. Да он од свог циља не одустаје лако. Да је он спреман на све зарад свог циља. Зарад своје користи. Своје ситне користи.

Да, дупелизац је и скроман.

Знају они, ти сујетни никоговићи, и да дупелизац нема сужен поглед на свет. Причају да он види само дупе свога шефа. А знају да то није тачно. Знају да је дупелизац визионар прави. Да он тачно види где жели, уз што мање труда и неознојена чела, а преко туђих леђа, да дође.

Знају све то, али не знају како своју сујету да победе.

Зато и не желе да признају да су они најслабија карика у ланцу. Да су они ти који коче прогрес и не дозвољавају бољем сутра да сване.

Упорно одбијају да прихвате реалност – у дупелиштву је спас.

Е зато смо ми, тиха већина, и решили да им помогнемо.

Решили смо да организујемо манифестацију у част дупелиштва.

 

Први свесрпски сабор дупелизаца

 

Ова манифестација ће многима отворити очи. Помоћи ће многима да јасније сагледају све благодети које дупелиштво носи са собом. Имаће прилику да виде истинске мајсторе, сам дупелизачки крем наше земље. Видеће да су то људи као и они. Од крви и меса. А не нека бића из пакла.

Имаће прилику од њих да чују шта је заправо дупелиштво. Колико им оно може бити од користи у личном напредовању. Које врлине красе правог дупелисца. Колико је времена потребно да се оне стекну. На који начин до правог дупета доћи. Како се носити са ниподаштавањем околине. Како изабрати свог дупелисца.

Ова манифестација ће им помоћи да се ослободе заблуда које гаје према дупелисцима. Показаће им шта је срж, суштина дупелиштва. Показаће им своје чари.

Уразуми ће их. Преобрати ће их. Повешће их правим путем. Правац у дупе шефово.

Јер прави циљ ове манифестације није пуко величање дупелиштва. Никако. То би било баш удворички.

Идеја водиља је помоћи заблуделој раји да разуме шта је то дупелиштво. Помоћи јој да га прихвати. Да и она почне да га примењује. Да, на крају, и она почне да га слави.

Зато се може рећи да је ова манифестација превасходно едукативног карактера.

За време њеног трајања биће организована предавања еминентних дупелизаца која ће покривати разне теме. Од историјата дупелиштва до изазова модерног доба.

Вашој пажњи посебно препоручујемо ова 2 предавања:

  • Изазови дигитализације: дупе и језик од 1 и 0“ и
  • Рад од куће – шанса за стидљиве дупелисце“.

Затим, биће организовано и прегршт радионица. Од оних где ће заинтересовани посетиоци моћи да се тестирају и открију да л’ су талентовани за дупелиштво, до оних где ће већ доказани дупелисци откривати мале тајне својих дупелизачких бравура.

Део манифестације који ће, сигурни смо, привући највише пажње је Дупелизачки округли астал.

Осмишљен као трибина, циљ му је да кроз сучељавање мишљења и дијалог, разреши све несугласице везане за будућност и развој дупелиштва.

Ово су само неке од тема о којима ће се дебатовати:

  • Покушај стандардизације дупелиштва – удар на креативност и слободан дух“,
  • Да ли је дупелиштво ланчана работа – ја се неком увлачим, а ко ће мени?“,
  • Бити охол и сујетан дупелизац – потреба ил’ јерес“,
  • Групно дупелиштво – негација ил’ напредни корак“,
  • Зашто дупелизац, а не полтрон – еуфемизми као језик дупелиштва“.

И коначно, свечани део манифестације. Додела плакете „Радивоје Шулајић“.

 

Великан дупелиштва

 

Велики Радивоје. Највећи Радивоје Шулајић. Громада дупелиштва у нас.

Први дупелизац о којем је снимљен филм – „Полтрон“. Још давне 1989. године.

Од тада, па до наших дана, он је светли пример, идеал, узор који треба да прати сваки дупелизац који држи до себе.

Интелигентан, високо образован, а ипак није затуцан и зрачи флексибилношћу. Зна шта је најважније за лични прогрес. Увући се шефу у дупе. Открити шта шеф воли, па му то и подарити.

Какви резултати на послу. То је тривијално. Долазак на време. Ма, не живимо више у средњем веку. Једнак однос према свим колегама. Јес’ вала.

Радити само оно што доноси неку вајду. Смешкати се шефу. Дивити му се. Бити слаткоречив. Понизан. Обећавати куле и градове, а свој посао тутнути другима да раде. Па их онда кињити.

Ако треба и свој бурек шефу подарити.

Као доказ оданости и оставку на место самосталног саветника понудити. Про форме, разуме се.

За правог дупелисца ништа тешко није. То што ће носић мало браонкаст бити, мала је цена.

Е, из тих разлога је плакета која ће се додељивати најбољем и највећем дупелисцу године добила име „Радивоје Шулајић“.

Гласање за највећег и најбољег дупелисца ће бити јавно. Свако ко жели моћи ће то и да уради. Врло једноставно. На сајту манифестације браонносић.гов биће окачена листа номинованих кандидата. Уз 2 – 3 клика и Ви то можете урадити.

Можда ће баш Ваш глас дати одговор на питање:

Ко је први добитник плакете „Радивоје Шулајић?“.

И за крај. Једно мало изненађење. Сви посетиоци манифестације који на сав глас обнародују: Хоћу да постанем дупелизац! добиће прикладан поклон. Поклоне је обезбедио наш спонзор. Реномирана компанија која се бави производњом опреме намењене дупелисцима.

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.

Зато без двоумљења. Правац на наш сајт. И пријавите свој долазак још данас.

Постаните део историје. Дођите на Први Свесрпски Сабор Дупелизаца.

Будите у друштву најбољих.

 

Терапија

 

Аааха, кад би се зајебавали.

Улизице – то су за мене најгори људи на свијету, најштетнији, најпокваренији. Они подржавају сваку власт, они и јесу власт, они сију страх без милости, без икаквог обзира, хладни као лед, оштри као нож, као пси вјерни свакој држави, као курве невјерни сваком појединцу, најмање људи од свих људи. Док њих буде нема среће на свијету, јер ће уништити све што је истинска људска вриједност. – Меша Селимовић

Људи не могу бити дупелисци