ЕУ

Кад чују да смо спремни . . .

Кад чују да смо спремни, за ЕУ спремни, другу ће песму певати. Неку веселу. Певаће песму пуну радости. Одрешиће кесу и певати. А и ми ћемо певати заједно са њима.

Јер наш једини циљ биће испуњен. Коначно.

Показаћемо свима који су сумњали у нашу истрајност и решеност да успемо да су се грдно преварили. Показаћемо им да из ината можемо и нешто корисно да урадимо.

Србија ће, из ината, постати следећа пуноправна чланица ЕУ породице!

То је прави дух. Прави начин. Једини могући начин на који можемо реаговати на вест да у нацрту новог седмогодишњег буџета Европске уније, за период од 2021. до 2027. године, ставка о проширењу ЕУ једноставно не постоји.

Да је ова страшна и шокантна вест истинита, потврдио је Гунтер Отингер, европски комесар за буџет. Он је на конференцији за штампу потврдио да у буџетском периоду 2021 – 2027 „није одвојен нити један евро за нове чланице“.

Ове злокобне речи европског комесара за буџет још страшнијим чине упозорење француског председника Емануела Макрона упућено земаљама Западног Балкана:

„ЕУ не треба да прихвати ни једну нову чланицу . . .“

Није ни чудо што смо, чувши ове вести, клонули духом. Оне нису у сагласју са стратегијом  која се зове „Веродостојна перспектива проширења за западни Балкан и већи ангажман ЕУ у том региону”. Стратегијом која је усвојена у фебруару ове године.

И у којој је записан „индикативан датум“.

Као година нашег потенцијалног уласка у европски клуб, по споменутој стратегији, назначена је 2025. година. Наравно, ако до тада будемо спремни. За ЕУ спремни.

Не смемо клонути духом

Даћемо све од себе и бићемо спремни.

Већ се дешавало да се у буџету ЕУ не одвоје новци за нове чланице, а да оне ипак буду примљене. То се десило баш нашим комшијама – Хрватској.

На овај позитивни пример нас је подсетила наша министарка за европске интеграције Јадранка Јоксимовић.

„Нема потребе да се уносе негативна очекивања, уколико нека од држава кандидата, на пример Србија, буде спремна за чланство, њен пријем ће, ипак, бити омогућен“ истакла је у интервјуу датом „Политици“ министарка Јадранка Јоксимовић.

Она је то изјавила да би нас охрабрила. Јашта. Охрабрила да останемо на европском путу. Путу којим упорно тумарамо више од деценију и по.

Зато ми треба још жешће да запнемо, да постанемо још упорнији ходочасници европског пута. Кад спроведемо све наређене нам реформе, доказаћемо да смо спремни. А бирократе из ЕУ неће имати куд. Мораће да одреше кесу и да нас приме.

Али ми ове реформе треба да спроведемо, на првом месту, због нас самих и нашег бољег сутра. На месту одмах до првог, ове реформе треба да спроведемо и због наших партнера из ЕУ.

Ни они не би волели да одустанемо од ЕУ пута. То би им пореметило одређене планове . . .

И они желе да све земље Западног Балкана остану на европском путу. Спремни су, чак, и  да нам с времена на време подгреју наду да ћемо једног дана тај пут успешно и окончати.

Морамо искористити спремност наших партнера из ЕУ и прихватити испружену руку помоћи. Морамо се тргнути. Јаче прионути на реформе.

Треба бити самокритичан. Опустили смо се. Поколебали смо се. И тако угрозили своју лидерску позицију у региону.

У реду пред европским вратима наше место је заузела Македнонија. Сад су испред нас. Како? Лепо. Као што то ради и свака друга озбиљна и велика нација – ступили су у преговоре око свог имена.

Кад се с Грцима договоре, а то ће канда бити ускоро, јер су и Грци постали кооперативни, час посла ће бити примљени у НАТО. Тамо их већ чека Црна Гора, те ће заједно с њима, руку под руку, лаганим ходом наставити ка ЕУ.

А ми? Шта ми да радимо?

Компромис да правимо! Да не оклевамо. Ако Македонци око имена своје државе могу да се договарају, можемо ми ваљда са  делом своје територије да тргујемо.

Да тргујемо и да не одуговлачимо са постизањем компромисног решења са Арнаутима. Ако будемо одуговлачили, мање ћемо искамчити. Нашим партнерима из ЕУ се жури. Не гледајмо само наше интересе . . . потпишимо већ једном тај правно обавезујући споразум са Приштином.

Кад се, одмах на почетку, ратосиљамо највећег терета, терета који кочи наш напредак на ЕУ путу, лако ћемо променити Устав. Ако треба, и више пута. Кад год Венецијанска комисија буде рекла: Мењај те; ми ћемо га мењати.

И све друге захтеве и наредбе лакше ћемо и полетније испуњавати.

Кад скинемо гаће до краја, ништа наш напредак на ЕУ путу неће моћи да заустави. Бићемо спремни. Јездићемо њиме.

Еее, колико само човек може брзо трчати спуштених гаћа . . .

 

 

Порука којој смо се надали

Наша перспектива се променила. И то на боље. Поштено говорећи, мало је оних који су веровали да је овакав развој догађаја могућ. Признајте сами. Да ли сте могли да замислите следећу ситуацију?

У званичну посету нашој земљи долази висока званица. Важан представник неке стране државе или неке међународне организације. Долази са осмехом. Долази са пријатељским намерама. Долази да нам саопшти лепе вести.

Искрен одговор би био: не. Оваква ситуација је била тешко замислива. Нажалост. Потајно смо јој се надали. Али . . .

Скоро све високе званице које су нам долазиле у званичне посете, долазиле су у другачијем расположењу. Мање пријатељском. Нама, својим домаћинима, нису саопштавале лепе вести.

Наслушали смо се критика и критика.

Поједине званице се нису само на критикама заустављале. Дељене су нам и лекције. Било је чак и случајева кад су нам упућиване слабо увијене претње.

Тако је било. Тако би и остало да нисмо, пре 2 – 3 године, променили свест. Отад . . .

 

Само похвале пљуште

 

Наша перспектива је сада сјајна. Сви нас уважавају. Сви о нама лепо зборе. Сви хоће да нам помогну. Да наше срљање ка ЕУ погурају. Не само да нас тапшу по рамену. Сви хоће да буду наши пријатељи.

А пријатељ је увек ту да поруку охрабрења пружи.

Од прегршт охрабрујућих порука којих смо се наслушали ових дана, једна се посебно истиче. И то не само због тога што је најфришкија.

Оваквој поруци смо се надали. Она је толико охрабрујућа да просто зрачи оптимизмом. Њено зрачење ће нам осветлити најкраћи пут до ЕУ звездица.

Њу нам је, кроз осмех, саопштио наш пријатељ из Брисела.

 

Порука охрабрења

 

Шта нам је то лепо поручио наш пријатељ из Брисела:

порука313

 

„Од вас не захтевамо харакири због Косова.“

И свет стаде.

Требало нам је мало времена да се повратимо. Да шок прође. Да се уверимо да се он не поиграва са нашим надањима. Па, ми одвајкада овакву поруку прижељкујемо. Само њу да чујемо.

Само њу да чујемо. Све ћемо да продамо. Све ћемо да дамо.

А сад кад смо сазнали, коначно, да нећемо морати сами себи трбух сећи ако се због бржег пута у ЕУ и Косова ратосиљамо – славље може да почне.

 

Сипај саке, па да запевамо . . .

 

Нарочито нам прија што на нас, наши пријатељи из Брисела, гледе као на Јапанце. То бре, вредан народ. Само би да раде. Какво одмарање. Какво спавање. Ма, тугују што и у клозет морају да иду.

А ми? Ленчуге праве. Нико неће да ради. Сви би да пландују. Да кибицују и придикују. И евентуално, да се шаха сиграју. Сви до једнога.

Уствари, сви осим једног. Тај један би само да ради. И само ради! Е, а и шаха да се сигра стигне. Те су нас, ваљда, због њега наши пријатељи из Брисела у Јапанце превели.

Јер сепука је јапански обичај.

порука3

 

Какав је то обичај?

 

Сепука је врста ритуалног самоубиства. У питању је један од кључних делова Бушида – кодекса јапанских ратника. Самураја. Код нас, и у већем делу света, овај обичај је познатији под именом харакири ( хара – трбух; кири – сећи).

Овај обичај је везан за питање части. Самурај или племић који је изгубио част извршавао је харакири. Такође, харакири је могао да нареди и господар неком од својих поданика.

Он се понекад вршио и из протеста. То се дешавало у случајевима када се морална начела самураја или племића нису слагала са наредбом господара. Или као израз резигнације одређеним ситуацијама ( доживљен пораз, нпр.).

Ууу, незгодан обичај.

Сва је срећа да га наши пријатељи из Брисела не захтевају од нас.

 

Наши самураји сачуваше трбухе своје

 

Реално, разлога да га захтевају и нема. Наши самураји беспоговорно слушају господаре своје. Али, навикли смо ми да они, кад стварни разлог за нашу кривицу не постоји, час посла измисле који.

Тешко се навикавамо на новонасталу реалност. Још увек мало сумњамо да нас сада стварно воле. Још увек мислимо да је то само леп сан који сневамо.

Сад, кад смо чули рођеним ушима ову охрабрујућу поруку, можемо да одахнемо. Наши самураји неће морати своје трбухе да секу. Могу слободно наставити да их пуне.

Још битније, могу наставити јуриш ка ЕУ.

 

Сеците, шта чекате!

 

„Једним брзим потезом, самураји наши, ослободите нас тешког баласта. Не дозволите да се због њега удавимо у сопственој прошлости!“ – грми одушевљена раја.

Послушаће, самураји наши, вапај раје своје.

Услишиће молбе њене. Иако се још нису скроз опоравили од прошле битке за Косово* ( победили смо 5 : 0, подсећања ради), смогнуће снаге. Ступиће у нову битку. Битку за компромис.

Он је кључ. Кључ који откључава врата ЕУ – ропског раја. Раја који не може бити комплетан без нас.

 

Битка за компромис

 

И док се многи питају када ће битка да почне, самураји наши је увелико воде.

Унутрашњим дијалогом она стартоваше. Решише самураји наши од највећег проблема да крену. Прво ми у главама својим да раскрстимо.

Колико још својега да дамо да би и другу страну приволели на компромис? Јер, не треба то крити, другој страни је теже. Она нема чега да се одрекне. Ми смо ти који треба да се одрекнемо нечег свог да би заузврат добили нешто своје.

Ми требамо да дамо више свог, да би нам друга страна као дала мање нашег.

Шта ако друга страна не пристане? Ако кажу: ми немамо чега да се одрекнемо, те се из битке за компромис повлачимо.

Куку нама. Како ће самураји пред очи господарима својим посла необављена. Ако се тако битка заврши – харакири им се смеши.

Е, ал’ господари поручише да харакири захтевати неће. Зашто? Имају поверења у самураје наше. Знају да их неће изневерити. Знају да ће све од себе дати да компромис нађу. Ако треба, они ће им и помоћи.

Ма, шта помоћи. Већ јесу, дали су нам индикативан датум. Мало ли је?

 

Ако смо са памећу раскрстили . . .

 

У случају да смо са памећу раскрстили, није мало. Мада, право је питање колико смо памети сачували?

Изгледа не пуно.

Изгледа да ће прича око неопходности постизања историјског компромиса са Арнаутима проћи глат. Нашим властодршцима је то у интересу. Они ће се од тога овајдити.

Они не хају за државне интересе. Интерес њихове касте их једино занима. Они ће лако наћи резервну отаџбину – Ubi bene, ibi patria.

Е, али треба обрлатити рају. Да се случајно против компромиса не побуни.

 

Рецепис – причање бајки

 

Нек раја утоне у леп сан. Нек сања бољи живот. Наравно, сан ће се преточити у јаву чим постанемо део ЕУ породице.

А то нећемо моћи све док компромис не пронађемо.

Треба убедити рају да компромис не значи да они прихватају све да дају да би добили за узврат ништа. Јер управо је то суштина „компромиса“ – одрекнимо се Косова и Метохије за обећање да ћемо једног дана, можда, постати део ЕУ породице.

Рећи раји: Ето и Арнаути ће морати нечега да се одрекну. Ни они неће у потпуности бити задовољни. А то значи да је решење праведно.“

Чега се друга страна одриче? Је л’ то њихова територија?

 

Пар битних питања

 

Можда би нас још више требало да интересују одговори на нека друга питања.

Ко нам гарантује да после Косова и Метохије од нас неће бити тражено још територијалних уступака? Медвеђа, Прешево, Бујановац, Рашка област, Војводина, . .  .

Зашто компромис мора да буде постигнут до краја 2019-те?

порука4

Да ли смо довољно луди да се радујемо обећању да ћемо једног дана, а не пре 2025. године ући у ЕУ?

Је л’ је на снази забрана помињања Резолуције 1244? Истина је да је ова резолуција мртво слово на папиру, још од ономад, али је важећа.

На ова и важнија питања уместо одговора добијамо нешто друго.

 

Страх уместо одговора

 

Редовну дозу плашења. Све ће пропасти. Све ће у Србији стати и замрети. У пећине ћемо се вратити . . .

А и наши пријатељи ће окренути стари лист. Санкције и економска блокада. Пријатељски, баш.

Нису они криви што већина верује у приче које причају припадници наше политичке „елите“. Они могу бити поносни на њих. Верно их служе. За награду, неће морати трбухе да секу.

Награду су и заслужили. Ваљано раде оно што им се каже. Стигну чак и шаха да се сиграју. Пристају да играју и без даме и топа. Баш су цакани.

За крај, мало дефетизма. Компромис ће бити постигнут. На нашу штету, наравно.

Нећемо се ни много бунити. Из једноставног разлога. Нисмо спремни на жртву. Припадамо најгорим генерацијама које је овај народ икада имао.

То самураји наши одлично знају. Илустрација: „важније је љубити земљу своје деце, него земљу својих предака“.

Колико је наших предака свесно жртвовало своје животе да би сачували ову земљу за нас?

Нико нас не позива у рат. Рата бити неће. Не треба да жртвујемо своје животе.

Неку цену ћемо морати да платимо ако не пристанемо на компромис. Вероватно би нам мало пао животни стандард. Нисмо спремни ни за то? Сад живимо у изобиљу? Као самураји наши?

Љуби, љуби, ал’ земљу не губи . . .