компромис

Паре ће решити проблем

Са проблемом негативног природног прираштаја неуспешно се „рвемо“ већ последњих 27 година. Не решавање проблема беле куге нашу земљу је довело у демографски катастрофалну ситуацију.

Да је ситуација драматична, сликовито приказује следећи податак: са мапе наше земље сваке године нестане једна општина од око 35 000 становника.

Сваког дана губимо 107 људи!

Тренутно Србија има 6 995 808 становника. Број деце по мајци је 1,44. За просту репродукцију треба нам бар 0,8 више.

Поражавајуће, али истинито – за време балкански ратова, Првог и Другог светског рата, као и за време НАТО агресије на нашу земљу, рађано је више деце него данас. Током 2016. рођено је најмање беба од 1900. године.

А без беба неће бити ни Србије.

Процене јасно указују и опомињу: ако се нешто драстично не промени и овакви негативни трендови се наставе до 2060. године, Србија ће имати између 3,9 и 5,5 милиона становника.

Ми немамо деце – то је наш кључни проблем.

Другим речима, нама, као народу и нацији, и нашој земљи ближи се крај.

 

Стратегија на порођајним мукама

 

Да би избегли такав сценарио, наши најодговорнији људи, наши владари, нису седели скрштених руку. Смишљали су стратегију. Популациону стратегију.

Који је узрок? Зашто се толико мало деце рађа у Србији?

Осмишљавање плодоносне стратегије је морало поћи од тражења одговора на ово питање.

Истраживања која су урађена недвосмислено су указала на кривца.

Последњих неколико деценија, а нарочито последњих 27 година, Србијом газдује апатија. Апатија је запосела душе и тела становника наше земље.

Убила нас је у појам.

Запоседнути апатијом, безвољни, све нам је падало тешко. У свему смо видели само проблеме. Претворили смо нашу свакодневницу у лавиринт који је почињао једним, а завршавао се другим проблемом.

Тумарали смо тим лавиринтом реда ради. Да тражимо прави излаз, да се курталишемо апатије, нисмо били заинтересовани.

Задовољавали смо се што нас је апатија, док тумарамо, редовно подсећала да је кривац за стање у које смо доспели неко други, никако ми. Ми не сносимо ни трунку кривице.

Међутим, стање се у последњих пар месеци променило.

Успели смо некако да се измигољимо из чврстог стиска апатије. Живнули смо. Угледали смо светло на крају лавиринта и кренули ка њему. Одлучно, не обазирујући се што се понеки потпорни зидови руше.

Наравно, живнули смо јер је живнула и економија наше земље.

За ђипање у вис наше економије, срећом по нас, најодговорнији су управо они који и решење за повећање наталитета треба да изнедре. А њима није пуно требало да саберу 2 и 2, па да породе решење.

 

Купићемо бебе

 

Парама се све може купити. Пошто нам економија ђипа све у 16, што значи да сада пара имамо, логично је решење да бебе купимо.

Мајци сваког новорођеног детета биће дарован кеш. И то какав кеш.

Има мајке које роде 3. и 4. дете да се ваљано овајде.

Да ли ће ова стратегија дати жељене резултате? У то нико не сумња. Нико ко искрено воли Србију. Колико се народу допала ова стратегија најбоље показује парола која је прати.

Њу су сами заинтересовани родитељи смислили: „Хајде да правимо паре!“

Нажалост, иако ова стратегија још није изгласана, јавили су се хејтери. Веле, од ње нема ништа. И далеко развијеније и богатије државе су на тај начин покушале да реше проблем беле куге, па цврц. Милојка у другом стању не остаде.

За разлику од тих држава које су са сличним стратегијама остале полупразних креветића, ми ћемо успети. Ми ћемо стратегију реализовати без грешке. Онако како само ми знамо и умемо.

Стратегија успети мора, компромиса нема.

 

Закмечаће компромис

 

Новчана помоћ намењена мајкама новорођених бебица је добродошла. Свакако.

Али она неће решити проблем негативног природног прираштаја у Србији. Бебе се не купују.

Исплата новчане помоћи треба да буде само пратећа мера. Промена система вредности ће довести до већег броја рођених беба.

Живело се тешко и пре. И пре обичан народ није лежао на парама.

Истина, можда смо по први пут у својој историји на корак да клонемо духом. Бележимо само поразе. Поред тога што нас се најмање рађа, никад нас више није бежало из земље.

Непостојање перспективе, велика незапосленост, ниподаштавање труда уложеног у школовање, странчарење, негативна селекција су свакако значајне препреке које су постављене пред будуће родитеље.

Али треба бити искрен до краја – представљају и добре изговоре.

Удаљили смо се од природе. Побегли смо од наших правих, традиционалних вредности. Велика већина нас. Постали смо себични и неодговорни према себи и другима. Без много противљења прихватили смо неки други систем вредности.

Систем вредности који није компатибилан са нашим етно – психолошким особинама.

Међутим, тај систем уме да награди себи најоданије. Гледај само своје дупе. Ако је теби добро, не води туђу бригу. Уживај док траје.

А траја ће док верно служиш систему и онима, који су нам га наменили и несебично помогли приликом његовог инсталирања.

Очекивати да они који имају највише користи од система, јер се налазе на његовом врху, предложе решење које подразумева промену тог истог система је детињасто.

Они имају корист од њега и пристаће на сваки компромис да део система остану.

 

Компромис свуда око нас

 

Компромисно решење. Компромисно решење са Албанцима. Од нас то захтевају наши „пријатељи“ са Запада. Компромисно решење је, уствари, наш пристанак на независност Косова и Метохије.

Систем воли еуфемизме.

Од нас се неће тражити баш то, ал’ . . . Најновија варијанта о којој се пише у медијима је: не противљење Србије посматрачком статусу Косова* у УН.

Неће седети у фотељи, мораће на оној малој столици за пецароше.

Ако не пристанемо на тај компромис – смак света. За оног ко је у врху система, да.

Ако пристанемо још само на овај компромис – рајска врата се отварају.

 

Сваки компромис има цену

 

Нису то границе, то су административни прелази – компромис плаћен. За * , такође. Компромис плаћен за Бриселски споразум. За ЗСО, ускоро стиже исправка фактуре, ваља још доплатити.

Да ли се сећате податка с почетка текста. Колико ће нас бити до 2060?

Ако пристанемо на још овај компромис биће нас 5,5 милиона. Ако не пристанемо само 3,9.

Поред сијасет кредита и камата које ће будуће генерације плаћати, а ми смо их потрошили улудо, хајде да им око врата обесимо и Косово и Метохију.

Ми смо га се одрекли због вас.

Има још једна ствар која ужасава, а такође је споменута у причи која је пратила обнародовање стратегије раји.

Процењује се да ће се до 2028. – 2030. године изједначити број имиграната и емиграната. Сан 60% младих је да побегну из Србије. Не очекује се да ће се овај проценат драстично смањити.

Лако је израчунати колики се број имиграната очекује, имамо све податке . . .

Ако прихватимо још овај један компромис и ова стратегија да резултата, Србија пропасти неће.

Да. Али само као територија. Парче земље које се само тако зове и кога насељавају неки људи.

По својим етно – психолошким особинама они неће имати скоро ништа заједничко са нама. Они неће бити наша деца.

Ма, колико да их буде . . .

 

 

 

 

 

Бег из 5 у 4

Након дугих и тешких разговора успели сте да се око важног питања договорите са вашим старим пријатељем. Нашли сте компромисно решење. Њиме ни ви, ни ваш пријатељ, нисте баш у потпуности задовољни. Али . . . Због тога се, ваљда, и зове компромисно.

Пут до овог решења је био дуг и трновит, јер га је оптерећивала историја ваших међусобних односа. Нисте увек лепо живели са вашим пријатељем. Иако сте комшије, било је ту свега. Свађа, тешких речи, псовки, па чак и физичких обрачуна.

Право је чудо да се још увек сматрате пријатељима. Бар је то ваше становиште.

Међутим, боље је овако. Закопати ратне секире, заборавити све ружне ствари које су се десиле и кренути од почетка. Од нуле. Не враћати се у прошлост, гледати само у будућност.

Нажалост, нисте се пуно удаљили од нуле, а прошлост се већ поновила.

Ви сте урадили све што је било до вас да компромисно решење остане у животу, а ваш пријатељ баш ништа.

 

Свака се школа плаћа

 

Крај. То је то. Више од себе нећете правити будалу. Доста је било. Доста сте се само ви трудили и држали слова компромисног решења. Нећете више правити уступке вашем пријатељу.

„Пријатељу“. За почетак, тако га више нећете ословљавати.

Гледаћете како да умањите штету коју сте сами себи начинили придржавајући се договора и од сад – само свој интерес гледати.

С досадашњим „пријатељем“ у будуће контактирати само колико се баш мора. А мораће те. Живите један поред другог, али нема више прављења „компромиса“.

Ви сте вашу лекцију научили.

 

Тако се ради

 

Тако се то ради у обичном животу. Кад те неко пређе, и то више пута на исту фору, ако имаш бар мало памети више нећеш исту грешку понављати.

Платио си цех, али си бар научио: Од таквих бежи што даље.

А ако би цех плаћао неко други? Да ли би и онда требали да бежимо од таквих „пријатеља“?

Пристојан свет таква питања не поставља.

Али ако сте баш знатижељни, послушајте ову кратку причу:

 

Ка компромису бежанија

 

Веле људи да се ова прича стварно и збила. Да није у питању плод нечије маште.

Једном малом, лепом земљом управљаше једни те исти људи већ сијасет година. Ти људи себе прозваше политичарима. Већина становника те земље им то повероваше. Поједине од њих, ова у суштини добра раја, и за вође своје изгласа.

Тешко време стисло ту малу земљу. Сви и све се окренуло противу ње. Тешко раја живеше. Ал’ не и политичари њени. Што земљи и раји теже ишло, њима беше боље.

Ваљда зато што се политиком бавише.

Елем, они све политичаре из околних земаља, и са оним с којим су ратовали и са оним с којим још да ратују не беаху стигли, пријатељима викаше.

А са пријатељима се и око највећег проблема некако договорити можеш.

Нарочито ако је по среди какво обећање о будућем бољем сутра.

Решише ти политичари да своју рају у то боље сутра одведу, па шта кошта да кошта. За цену не питаше. Њу ће и онако раја платити.

Њихови са запада пријатељи већ живеше у том бољем сутра. Питаше њих политичари: ‘оће те ли и нас у ваше боље сутра примити?

Западни пријатељи им рекоше – може, али ваша земља мора неке услове испунити. Које и какве, у ходу ћемо вам саопштавати.

Поведоше политичари рају своју путем обећаног бољег сутра. Мало – мало застану, па се са својим пријатељима око наставка пута нешто договарају.

Све што политичари на тим договорима својим пријатељима обећају, они и ураде. Њини пријатељи, вала не. Кажу једно, раде друго.

Али политичари, вође те мале земље, не одустају. Договарају се и даље. Од договорених обавеза не беже.

Није важно што се њини пријатељи свог дела договора не држе. Јок. Кога брига за то. Политичарима је важно што их њини пријатељи западни с трона ове мале земље склонити неће. До год их слушају.

До краја света, раје ће све цехове плаћати.

 

Бајковити кошмар

 

Да се вратимо у реалност.

Ономад смо чули да од наше велике победе (5:0) и формирања Заједнице српских општина неће бити ништа. Да ми због тога можемо мирне душе прекинути преговоре са нама самима ( преговоре Београд – Приштина).

Е, ал’ чули смо још и да то нећемо урадити.

Јесте, само смо се ми држали сваког слова Бриселског споразума, али . . .

Ако напустимо преговоре, наљутићемо наше пријатеље из ЕУ. Зар пред сам улазак у ЕУ да нам залупе врата. Такорећи, пред носом. Не иде.

Нећемо бежати од преговора. Ми од проблема не бежимо.

 

Нисмо ми . . .

 

Ангела Меркел, рецимо.

У интервјуу за „Вечерње новости“ Вили Вимер, доајен немачке политике ( „Како су уништили СФРЈ тако уништавају свет“ од 11. марта 2018, стр. 17) је лепо рекао:

 

„Прича о 2025. години као датуму за приступање Србије ЕУ је бежање Ангеле Меркел од њених садашњих канцеларских обавеза. Када 2018-те говорите да ће неки проблем бити решен 2025, јасно је да нисте заинтересовани да се проблем заиста и реши.“

 

Зашто смо онда ми заинтересовани? Је л’ наш интерес да наставимо са преговорима?

Урадили смо све да Бриселски споразум, који је скроз на нашу штету, заживи. Не чињењем друге стране он је пропао. И?

Ми би и даље да се договарамо и трагамо за компромисним решењем.

 

Помоћ из Америке

 

Иако у последње време дигитални урокази касне, тачно на време, као и увек, стиже америчка коњица.

Да спасе ствар. Смисли ли су Амери план у 4 тачке.  Тај план треба да нам буде путоказ ка компромисном решењу. Решењу које нас неће понизити и које ћемо ми моћи да прихватимо.

А ако га прихватимо, Амери ће нам гарантовати да ћемо једног дана бити примљени у ЕУ.

Пријатељски, нема шта.

Још ако нам обећају да ни наше политичаре, своје „пријатеље“ неће дирати, да ће их оставити у седлу . . . ихааај!

Срећи нашој краја бити неће. Има да прођемо као раја из оне крате приче.

С обзиром да ће у наше име за компромисом трагати људи који су успели да у политици нађу оно чега тамо сигурно нема – пријатељство – има да нас нема.

Ко нам је крив, ми смо их бирали . . .

 

 

 

 

 

Порука којој смо се надали

Наша перспектива се променила. И то на боље. Поштено говорећи, мало је оних који су веровали да је овакав развој догађаја могућ. Признајте сами. Да ли сте могли да замислите следећу ситуацију?

У званичну посету нашој земљи долази висока званица. Важан представник неке стране државе или неке међународне организације. Долази са осмехом. Долази са пријатељским намерама. Долази да нам саопшти лепе вести.

Искрен одговор би био: не. Оваква ситуација је била тешко замислива. Нажалост. Потајно смо јој се надали. Али . . .

Скоро све високе званице које су нам долазиле у званичне посете, долазиле су у другачијем расположењу. Мање пријатељском. Нама, својим домаћинима, нису саопштавале лепе вести.

Наслушали смо се критика и критика.

Поједине званице се нису само на критикама заустављале. Дељене су нам и лекције. Било је чак и случајева кад су нам упућиване слабо увијене претње.

Тако је било. Тако би и остало да нисмо, пре 2 – 3 године, променили свест. Отад . . .

 

Само похвале пљуште

 

Наша перспектива је сада сјајна. Сви нас уважавају. Сви о нама лепо зборе. Сви хоће да нам помогну. Да наше срљање ка ЕУ погурају. Не само да нас тапшу по рамену. Сви хоће да буду наши пријатељи.

А пријатељ је увек ту да поруку охрабрења пружи.

Од прегршт охрабрујућих порука којих смо се наслушали ових дана, једна се посебно истиче. И то не само због тога што је најфришкија.

Оваквој поруци смо се надали. Она је толико охрабрујућа да просто зрачи оптимизмом. Њено зрачење ће нам осветлити најкраћи пут до ЕУ звездица.

Њу нам је, кроз осмех, саопштио наш пријатељ из Брисела.

 

Порука охрабрења

 

Шта нам је то лепо поручио наш пријатељ из Брисела:

порука313

 

„Од вас не захтевамо харакири због Косова.“

И свет стаде.

Требало нам је мало времена да се повратимо. Да шок прође. Да се уверимо да се он не поиграва са нашим надањима. Па, ми одвајкада овакву поруку прижељкујемо. Само њу да чујемо.

Само њу да чујемо. Све ћемо да продамо. Све ћемо да дамо.

А сад кад смо сазнали, коначно, да нећемо морати сами себи трбух сећи ако се због бржег пута у ЕУ и Косова ратосиљамо – славље може да почне.

 

Сипај саке, па да запевамо . . .

 

Нарочито нам прија што на нас, наши пријатељи из Брисела, гледе као на Јапанце. То бре, вредан народ. Само би да раде. Какво одмарање. Какво спавање. Ма, тугују што и у клозет морају да иду.

А ми? Ленчуге праве. Нико неће да ради. Сви би да пландују. Да кибицују и придикују. И евентуално, да се шаха сиграју. Сви до једнога.

Уствари, сви осим једног. Тај један би само да ради. И само ради! Е, а и шаха да се сигра стигне. Те су нас, ваљда, због њега наши пријатељи из Брисела у Јапанце превели.

Јер сепука је јапански обичај.

порука3

 

Какав је то обичај?

 

Сепука је врста ритуалног самоубиства. У питању је један од кључних делова Бушида – кодекса јапанских ратника. Самураја. Код нас, и у већем делу света, овај обичај је познатији под именом харакири ( хара – трбух; кири – сећи).

Овај обичај је везан за питање части. Самурај или племић који је изгубио част извршавао је харакири. Такође, харакири је могао да нареди и господар неком од својих поданика.

Он се понекад вршио и из протеста. То се дешавало у случајевима када се морална начела самураја или племића нису слагала са наредбом господара. Или као израз резигнације одређеним ситуацијама ( доживљен пораз, нпр.).

Ууу, незгодан обичај.

Сва је срећа да га наши пријатељи из Брисела не захтевају од нас.

 

Наши самураји сачуваше трбухе своје

 

Реално, разлога да га захтевају и нема. Наши самураји беспоговорно слушају господаре своје. Али, навикли смо ми да они, кад стварни разлог за нашу кривицу не постоји, час посла измисле који.

Тешко се навикавамо на новонасталу реалност. Још увек мало сумњамо да нас сада стварно воле. Још увек мислимо да је то само леп сан који сневамо.

Сад, кад смо чули рођеним ушима ову охрабрујућу поруку, можемо да одахнемо. Наши самураји неће морати своје трбухе да секу. Могу слободно наставити да их пуне.

Још битније, могу наставити јуриш ка ЕУ.

 

Сеците, шта чекате!

 

„Једним брзим потезом, самураји наши, ослободите нас тешког баласта. Не дозволите да се због њега удавимо у сопственој прошлости!“ – грми одушевљена раја.

Послушаће, самураји наши, вапај раје своје.

Услишиће молбе њене. Иако се још нису скроз опоравили од прошле битке за Косово* ( победили смо 5 : 0, подсећања ради), смогнуће снаге. Ступиће у нову битку. Битку за компромис.

Он је кључ. Кључ који откључава врата ЕУ – ропског раја. Раја који не може бити комплетан без нас.

 

Битка за компромис

 

И док се многи питају када ће битка да почне, самураји наши је увелико воде.

Унутрашњим дијалогом она стартоваше. Решише самураји наши од највећег проблема да крену. Прво ми у главама својим да раскрстимо.

Колико још својега да дамо да би и другу страну приволели на компромис? Јер, не треба то крити, другој страни је теже. Она нема чега да се одрекне. Ми смо ти који треба да се одрекнемо нечег свог да би заузврат добили нешто своје.

Ми требамо да дамо више свог, да би нам друга страна као дала мање нашег.

Шта ако друга страна не пристане? Ако кажу: ми немамо чега да се одрекнемо, те се из битке за компромис повлачимо.

Куку нама. Како ће самураји пред очи господарима својим посла необављена. Ако се тако битка заврши – харакири им се смеши.

Е, ал’ господари поручише да харакири захтевати неће. Зашто? Имају поверења у самураје наше. Знају да их неће изневерити. Знају да ће све од себе дати да компромис нађу. Ако треба, они ће им и помоћи.

Ма, шта помоћи. Већ јесу, дали су нам индикативан датум. Мало ли је?

 

Ако смо са памећу раскрстили . . .

 

У случају да смо са памећу раскрстили, није мало. Мада, право је питање колико смо памети сачували?

Изгледа не пуно.

Изгледа да ће прича око неопходности постизања историјског компромиса са Арнаутима проћи глат. Нашим властодршцима је то у интересу. Они ће се од тога овајдити.

Они не хају за државне интересе. Интерес њихове касте их једино занима. Они ће лако наћи резервну отаџбину – Ubi bene, ibi patria.

Е, али треба обрлатити рају. Да се случајно против компромиса не побуни.

 

Рецепис – причање бајки

 

Нек раја утоне у леп сан. Нек сања бољи живот. Наравно, сан ће се преточити у јаву чим постанемо део ЕУ породице.

А то нећемо моћи све док компромис не пронађемо.

Треба убедити рају да компромис не значи да они прихватају све да дају да би добили за узврат ништа. Јер управо је то суштина „компромиса“ – одрекнимо се Косова и Метохије за обећање да ћемо једног дана, можда, постати део ЕУ породице.

Рећи раји: Ето и Арнаути ће морати нечега да се одрекну. Ни они неће у потпуности бити задовољни. А то значи да је решење праведно.“

Чега се друга страна одриче? Је л’ то њихова територија?

 

Пар битних питања

 

Можда би нас још више требало да интересују одговори на нека друга питања.

Ко нам гарантује да после Косова и Метохије од нас неће бити тражено још територијалних уступака? Медвеђа, Прешево, Бујановац, Рашка област, Војводина, . .  .

Зашто компромис мора да буде постигнут до краја 2019-те?

порука4

Да ли смо довољно луди да се радујемо обећању да ћемо једног дана, а не пре 2025. године ући у ЕУ?

Је л’ је на снази забрана помињања Резолуције 1244? Истина је да је ова резолуција мртво слово на папиру, још од ономад, али је важећа.

На ова и важнија питања уместо одговора добијамо нешто друго.

 

Страх уместо одговора

 

Редовну дозу плашења. Све ће пропасти. Све ће у Србији стати и замрети. У пећине ћемо се вратити . . .

А и наши пријатељи ће окренути стари лист. Санкције и економска блокада. Пријатељски, баш.

Нису они криви што већина верује у приче које причају припадници наше политичке „елите“. Они могу бити поносни на њих. Верно их служе. За награду, неће морати трбухе да секу.

Награду су и заслужили. Ваљано раде оно што им се каже. Стигну чак и шаха да се сиграју. Пристају да играју и без даме и топа. Баш су цакани.

За крај, мало дефетизма. Компромис ће бити постигнут. На нашу штету, наравно.

Нећемо се ни много бунити. Из једноставног разлога. Нисмо спремни на жртву. Припадамо најгорим генерацијама које је овај народ икада имао.

То самураји наши одлично знају. Илустрација: „важније је љубити земљу своје деце, него земљу својих предака“.

Колико је наших предака свесно жртвовало своје животе да би сачували ову земљу за нас?

Нико нас не позива у рат. Рата бити неће. Не треба да жртвујемо своје животе.

Неку цену ћемо морати да платимо ако не пристанемо на компромис. Вероватно би нам мало пао животни стандард. Нисмо спремни ни за то? Сад живимо у изобиљу? Као самураји наши?

Љуби, љуби, ал’ земљу не губи . . .