одговор

Универзални одговор

Нико не воли да изгуби у расправи. Ма о којој теми да се расправа води. Сви ми хоћемо да наша реч буде последња. Да се њом оконча дискусија. Да она „побије“ све аргументе наших саговорника.

И не остави никаквог простора за додатна питања или потпитања.

Иза ње – тишина. Мук. Разлаз. Свако на своју страну.

Ми уздигнуте главе и ведра чела. Јер смо победили у расправи. Речито смо доказали да смо у праву. Одбранили смо наше становиште. Наш поглед на тему расправе је постао једини могућ.

А друга страна, наши опоненти у расправи, повијених рамена и обешеног носа. Покуњени и зловољни брзим кораком се удаљавају. Беже од нас. Доживели су пораз. Опет. И овај пут смо им доказали да су у криву.

 

Да ли је могуће победити у баш свакој расправи?

 

Без обзира колико смо тачно информисани о теми расправе. Колико су наша уверења да смо у праву јака. Колико су наше реторичке вештине развијене. Да ли је могуће да у баш свакој расправи ми однесемо победу?

И ми смо само људи. Зар не? Зар није сасвим нормално да и ми понекад погрешимо? Да у нечему не будемо у праву. Да наше мишљење о нечему не буде исправно.

Зар и ми не можемо да променимо мишљење? Да једног дана мислимо једно, а другог нешто друго. Скроз супротно од оног првог. У том случају, нормално, бар једном смо погрешну страну изабрали. Те, кад нас на то у расправи подсете наши саговорници, признамо пораз. Признамо им, да једном, и ми нисмо били у праву.

Јер шта нам друго преостаје?

Ако смо једног дана за нешто тврдили да је црно и у расправи успели да докажемо да смо у праву. Кад променимо мишљење, па за малопређашње црно сад тврдимо да је бело, морамо да прогутамо понос и кажемо да смо погрешили први пут.

Нема те речи, нема тог аргумента на који би могли спасоносно да се позовемо и опет изборимо победу.

 

Да ли постоји универзални одговор?

 

Једино ако би постојао неки универзални одговор. Одговор баш смишљен за овакве ситуације. Такорећи, прављен по мери оних који често мењају мишљење, а имају потребу да увек буду у праву.

Е, па, тако нешто не постоји. То је Ваше мишљење.

Е, па, грешите!

Постоји такав одговор. И да, знате и који је. Врло добро знате који је.

Тај универзални одговор је: не разумеш.

И његова дужа варијанта: не разумеш ти то.

 

Решио сам да променим мишљење, али сам решио и да останем у праву

 

Знали сте који је одговор универзалан, а сигурно знате и по чијој је мери он кројен.

Тачно. Овај пут не грешите. По мери политичара. Јашта.

Вођење земље путем прогреса захтева доста флексибилности. Да би уопште дошли у прилику да водите земљу морате прво да освојите власт.

А како другчије да освојите власт, него путем причања прича. Лепих прича. Такође, да би сачували власт, и наставили да водите земљу путем прогреса, опет морате да причате приче. Лепе приче.

Нажалост, не можете увек причати исте приче. Једне причате док сте у опозицији. Друге кад Вам порасту изгледи да ћете се докопати власти. Треће кад Вам се не мили да с власти силазите.

А то су само приче намењене унутрашњој публици. На њих додајте и приче које треба да причате заинтересованим страним „партнерима“. И за њих лепе приче.

Сијасет прича треба да испричате. И све треба да звуче уверљиво. Иза сваке треба Ви да станете. У расправама које оне изазову, Ви треба да их браните и одбраните. Увек.

Како то урадити? Без овог универзалног одговора – никако. А не можете ни све сами.

 

Уделите универзални одговор и раји

 

Срећом, на располагању су Вам партијски саборци. Као и обични чланови. Партијски навијачи и верници.

Они ће препричавати Ваше приче. Као што ћете им уделити и парче торте коју власт носи, подарите им и знање о универзалном одговору. Нек’ га слободно користе.

Причање сијасет прича, често контрадикторних, није лак задатак. Ајоој, тек брањење ставова изнетих у њима је тешка работа.

Није у питању само пуко мењање прича. Неке од њих, да би се уверљиво испричале, захтевају и мењање мишљења. Мишљења које се јавно заступа и брани.

То искреном партијском навијачу и ревносном партијском вернику није никакав проблем. Лако је мишљење променити. Мењање мишљења и не противљење правцу дувања ветра је свакако срж идеологије: „Само да мени буде добро.“

Проблем је што има оних који памте шта сте им све Ви и саборци Ваши причали.

Пажљиви слушаоци, закерала обична

 

Луд и докон свет. Пажљиво слуша, добро памти и још хоће да спочита ако примети да сте причу и мишљење променили. Закерају. Веле: „Прошли пут ниси тако говорио. Другу си причу причао. Друго си мишљење имао.“.

Галаме. На сав глас се деру. Још ће их неко и чути. Поверовати. Наопако, па ондак ће Вам требати још и више прича. Нових. Лепших.

Пошто такве замлате не можете баш увек да избегнете, кад уђете у расправу с њима увек на памети да Вам буде универзални одговор.

Чим Вам поставе незгодно питање, нешто у вези неких прича што сте још ономад причали. Или у вези ставова које сте до јуче бранили, одмах их спуцајте универзални одговором: „НЕ РАЗУМЕШ“.

У свакој расправи морате победити. Ваша мора бити последња. Ваш лични прогрес од Вас то иште.

Само реците: „Ти то не разумеш“ и тријумфално, а достојанствено збришите с мегдана. Нек’ се закерало секира све у 16.

 

Пример

 

Хајде да ову нашу причу илуструјемо једним примером из свакодневнице.

Рецимо, због личног прогреса постали сте партијски навијач. Скоро сте се учланили, још морате да се доказујете да би од партијашења стекли личну корист. Подразумева се да морате да браните сваку одлуку власти.

На улици се срећете са познаником. Наравно, он као и већина других не зна да сте постали партијски навијач. Још то нисте обнародовали. Разговор иде отприлике овако:


Ви: Шта си се замислио?

Он: Е, де си. Ма, пусти ме. Муке на све стране. Све поскупљује. Стисли рачуни, а јучер  гледах како оне јадне људе избацују из куће. Извршитељи и полиција.

Ви: А, шта ћеш. Закон мора да се поштује.

Он: Ма, какав, бре, закон. Ди ће им душа? Ваљда закон може и да се промени. Ко га је таквог и доносио?

Ви: Па, прошла власт. Њој баш и није било пуно стало до народа.

Он: Да, да, још су их ови из Јевропе похвалили за тај закон. Сад се сећам.

Ви: Тачно је да су их похвалили, ал’ код њих је тај закон био мртво слово на папиру.

Он: У праву си, још сам их ја ономад бранио. Сећам се. Ти си био бесан што су га и усвајали, а мени било доста што га не примењују, а обећали стренџерима.

Ви: Оно што се обећа страним партнерима, мора се и испунити.

Он: Чекај, стани, брате мили, па ти сад браниш ове што се придржавају лошег закона.

Ви: Закона се мора придржавати свака власт.

Он: Ал’ јуче си нападо тај закон и власт која га је донела, а сад ове браниш што га се држе. Ајд, објасни ми, има ли ту логике?

Ви: Не разумеш ти то.


Је л’ сте видели. Права ствар је овај универзални одговор. Злата вреди. Држите га се к’о пијан плота.

Ко год да Вас пита шта незгодно, одмах: НЕ РАЗУМЕШ. И бежанија. Ал’ добро запамтите закерало то. Да га следећи пут на време заобиђете. У широком луку.

 

У случају да сте Ви закерало . . .

 

Јасно је Вама све. И све разумете. Ал’ опет  . . .

Тешко се мирите с чињеницом да се број корисника универзалног одговора стално повећава. А биће их још више. Они су ти који одржавају овакав накарадни систем.

Они су ти који се праве да не разумеју да ће нам бити још горе. Њима краткорочно ће и бити боље. Дугорочно. Јок.

То што греше не би био велики проблем да се то не пребија преко наших леђа. Преко леђа оних који би требало да систем врате у нормалу. Под условом да још није касно.

Грешка коју ми не смемо себи да допустимо, ако желимо да једног дана осванемо у нормалној држави, је да чекамо да се корисници универзалног одговора призову савести.

Они савест више немају.