паре

Све се може, кад се . . .

Све се може, кад се има. Кад се има пара. А пара никад није било мање. Чињеница да пара на овом делу земљиног шара никад и није било у изобиљу не може нас пуно утешити. Нама је тешко што сад немамо пара, како је било онима пре – не занима нас.

Да несрећа буде већа, онима пре је било лакше. И то много лакше.

Око тога нема спора. Иако си и тада могао много ако имаш пара, ниси баш могао све. Није се баш све гледало кроз динар. Ниси могао баш све да купиш. Било је ствари које нису биле за продају.

Такође, ако си, да би дошао до пара, био спреман да издаш неке своје принципе и животна начела – био спреман да се продаш – углавном за то недело ниси добијао сићу.

Није ни чудо што су људи онда били срећнији и насмејанији него што су данас.

Међутим, времена се мењају. У случају да припадате оном делу популације која 10. и 25. у месецу не прославља као спасовдане, на боље.

Актуелни систем вредности је јасан. Вредиш онолико колико имаш пара. Поштују те онолико колико имаш пара. И срећан си онолико колико среће можеш да купиш.

Зато и не чуди што на улици срећемо само натмурена и намргођена лица. Већина становника наше земље спада у групу оних што једва чекају да 10. и 25. у месецу дођу.

Све прогнозе указују да ће се чланство ове групе, „чекача“, сваким даном увећавати.

Ове прогнозе не треба да вас плаше. Такав је тренд. То се дешава свуда у свету. Ситуација је, по том питању, под контролом. Пропорција којој се тежи је 1% пребогатих, 99% сиротиње.

Ове прогнозе треба да вас мотивишу.

Елем, у ових 99% неће баш сви бити једнако сироти. Постојаће одређена група мало мање сиротих. Е, ту је ваше место. У ту групу треба да се угњездите. Како знате и умете.

Само, треба да знате да ће та група бити малобројна. У њу ће се тешко улазити.

Квалитетних и добро плаћених послова ће бити све мање. Оних који ће за њих конкурисати све више. Ако не будете за копље изнад конкурената – цврц Милојка. Остајете пука сиротиња.

Шта да радите, сигурно се питате. Како да унапредите своје вештине? Шта ново да научите?

Мани те се тога. То је тежак и врло несигуран пут. Крените ви већ сад пречицом.

Препоручите се систему. Постаните део њега. Постаните му слуга. Ућарите бар неку корист за себе. Нећете имати баш пуно пара, али ћете имати више од највећег броја раје.

Продајте образ за сићу! Издајте себе и све оно што сте мислили да вам је битно. Ако затреба, издају поновите више пута. Знате како кажу, први пут је најтеже . . .

Постаните део система и верно му служите. Радите само оно шта вам се каже. Мислите само онако како је дозвољено. Пустите мозак на испашу и маштајте шта ћете моћи да купите.

Куповином којих ситница ћете бити најсрећнији?

Јер неке велике паре систем вам неће дати. Нећете ви добијати паре од оних 1%. Неће вас они плаћати. Наопако.

Само мали део пара које ћете ви, у име и за рачун система, отимати од оних 99% намењен је вама. Довољно да не будете гладни и да с времена на време можете себи да приуштите и неки „статусни симбол“.

За ту беду ћете продати образ.

Имаћете онолико колико други немају. Колико велика већина нема. На њен рачун, на рачун сиротиње ћете живети.

Ал’ шта вас брига. Нек други цркну. Важно је да вама буде добро.

Важно је да не дође до промене система. А до ње може једино доћи ако систем остане без слуга. Пошто га постојеће слуге неће напустити, јер им се не исплати, немојте ви трчати да му постанете нови Кербери.

Нису ни паре баш свемогуће, зар не . . .

 

 

 

 

Не уједињују их само паре

Волели их, не волели, признати морамо – паре су битне. Срећом, нису још увек најбитније. Још увек постоји одређен број људи неспремних да на себе налепи цену. Не продају се за паре. Држе до себе. Држе се својих уверења и принципа.

Ти људи су прави народни представници. Мада, њих нема пуно. Додуше, више од 250 их свакако има.

Без обзира колика количина новца да им се нуди, они нису спремни своју реч да погазе. Да се, не дај Боже, уортаче са својим дојучерашњим неистомишљеницима и противницима. Једино . . .

Једино ако је у питању виши интерес. Опште добро.

 

Зла година орла натерала да зимује зиму с кокошима

 

Каже народна пословица. Каже и не греши. Беспарица нас притиска већ више година. Камо среће да је у питању само једна зима. Сви смо стегли своје каише. Нема изузетака. Нико није остао повлашћен.

Зато је и природно да су парице и љуте непријатеље ујединиле. Елем . . .

Последњег радног дана прошле године посланици Народне Скупштине Србије, наши представници, ујединише се и сложни (сви за једног, један за све) сами себи повећање плате излгасаше.

Први пут у актуелном сазиву да су се сви заједно око нечега договорили.

Погодили сте. У питању је виши интерес. Опште добро. Они су то урадили искључиво због радника Скупштине запослених у стручним службама, администрацији, . . .

 

Нико неће кокош да глуми

 

Да су то, којим случајем, урадили само због себе, а има оних који тврде да се баш о томе ради, неко би морао кокош да глуми. Е, а то није лепо.

Ди ће орао кокош глумити?

Ујединити се са политичким противницима, при том и идеолошким непријатељима, због пара? Издати уверења? Напустити политички програм свој? Признати да ниси био на правој страни?

Орао који држи до себе то урадио не би. Јок. Нема тих пара.

Да се жртвује због других – то да! На то је увек спреман. Или . . .

Ујединиће се орлови ако их нападне заједнички непријатељ.

 

Митски непријатељ – цензус

 

5%. Наизглед, сића. Шта је 5%? И то само 5% од изашлих бирача. Само толико гласова треба освојити и, опа – ла, ето нас у представничком телу.

И стварно. На речима, ником није проблем освојити 5%. По првим проценама ни једна политичка партија која се за било које изборе у нас спрема, не очекује мањи резултат од двоцифреног процента.

Зато се на нашим изборима и може освојити укупно 120%.

Али, само на речима. А кога то па речи обавезују . . .

Освојити 5%, прећи цензус, није баш лако остварљив резултат за већи део од 100 и кусур странака колико битише у нашем политичком животу.

Не прећи цензус, значи само једно – катастрофа. Ништа од испуњења интереса виших. Зато, шири крила и коалиционог партнера тражи. Нема другог решења.

 

Manus manum lavat

 

Синергија! Политичка аритметика као начело највишег реда.

Претпоставка од које се поћи мора: гарант има још која политичка партија коју прогања цензус. Ихај. Не једна. Корак други: победити личну сујету и пружити руку сарадње. Виши интерес вазда на памети мора бити.

Ако падне договор, корак који следи: обнародовати на којим темељима је саздана коалиција. Рећи разлоге, не изговоре.

Неки од њих, до сада проверени у пракси, би могли бити баш ови:

  • Да не расипамао гласове!
  • На локалу, много су битнија кадровска решења од идеологије.
  • Спремност да превазиђемо идеолошке разлике је управо доказ наше политичке озбиљности.
  • Морамо се усресредити на животна питања.
  • Само да ове скинемо народу с грбаче.

Бити истрајан. Стално вртити ове разлоге. Причу не мењати. Оне који изразе сумњу у њихову истинитост оптужити да су слуге режима. Јашта.

Ако прича прође и цензус не побегне, следи најбитнији корак. Улазак у представничко тело. Улазак који омогућава мукотрпну борбу за остварење виших интереса. Народу се смеши живот бољи.

А коалиционим партнерима ће велики камен пасти са срца.

Ако прича не прође – потоп. Одоше коалициони партнери, сваки понаособ, у стечај. Од виших интереса ништа.

 

Не уједињују их само паре

 

Уједињује их и цензус. Ко га и измисли . . . ал’ пошто се он прећи мора, на све спреман треба бити. Циљ се мора испунити. Ускочити у представничко тело.

Јер тамо се крију парице.

Виши интереси? Нек’ се сами снађу. Сами нек’ траже коалиционе партнере.

Зар се са свима може? Може (као у реклами).

А идеологија? Ни то није никаква брана? Кочница?

Не. Напротив.

Грешка је оптуживати наше политичке лидере и њихове следбенике да немају никакву идеологију. Да је не следе. Да је се не држе. Велика грешка.

Они имају идеологију. Слепо је следе. И чврсто је се држе. Она је јасна и свима позната: да мени буде добро.

 

Како ће бити народу?

 

Кога, бре, брига за народ? Биће како му буде. Како је заслужио.

Да ли смо заслужили овакву политичку „елиту“? Вероватно јесмо. Из народа је потекла. Не може бити пуно гора од нас.

Је л’ можемо да је се икако ратосиљамо? Тешко, ал’ може и то да се деси.

Ал’ све је на индивидуалном нивоу. Да се групно, као народ, побољшамо ( поетски: вратимо себи), канда смо закаснили. Чакајући да се освестимо, дочекасмо Годоа.

Не губити веру у себе. Баштинити праве вредности. И окружити се сличним људима.

Бојкотовати све изборе, док се не врати пропорционални изборни систем. На свим нивоима. Систем у којем се гласа за човека. Некога кога стварно знате. Некога ко ће иза онога што прича стати својим именом и презименом.

Припадници политичке елите, ако хоће то стварно да буду, морају сносити и одговорност. Не само уживати у издашним плодовима власти.

 

 

Чуј овог, нема пара, а каже да је срећан

Паре и срећа. Нормално је да иду заједно. И то баш тим редоследом. Прво паре, а за њима срећа. Срећа из пара произилази. Ако немаш пара, како срећан можеш бити?

Е сад, прочитај још једном наслов текста.

Закључак је јасан.

Неко ко коже да је срећан и поред тога што нема (пуно) пара – лаже. 100% лаже. Или, што је још горе по њега, мора да је луд.

 

Ко је луд не буди му друг

 

Такође, ко лаже – тај и краде. Срећан лопов без пара и плена. Да, јесте . . .

Опрез! Пред нама је зли манипулатор. Неко ко је решио да нас заведе и поведе странпутицом. Неко ко жели да нам усади врло, врло опасну идеју. Идеју да можемо бити срећни и без пара.

Ако прихватимо ту идеју и кренемо да је спроводимо у дело, што ће рећи, одустанемо од јурњаве за парама шта ће се десити? Јако ћемо се усрећити? Не. Велика је вероватноћа да ће део пара који би био наш, завршити код њега. А са њима и део среће наше.

Браво, геније! Ал’ за мало . . .

Тачно је да што је идеја луђа и лаж већа људи у њих лакше поверују и прихвате их. Да можеш бити срећан без пара је, ипак, јако наивно. Ми смо модерни људи. Ми живимо у модерно доба. Ми нисмо наивни.

0913

С тога, ми срећу од пара нећемо раздвајати. Уз шеретски осмех одбацимо ту сулуду идеју и наставимо јурњаву за парама. Дочепајмо се извора наше среће. Кад до пара дођемо, купићемо и срећу већу. И лепшу. И новију.

 

Чиме срећу да меримо ако не парама

 

Имаш пара = срећан си. Немаш пара = срећан ниси.

Врло једноставно. Ослобођено беспотребног објашњавања и теоретисања. Нема филозофирања. Нема погледа из другог угла и сличних доскочица којима се оптимистично настројени сиромаси самозаваравају.

И, што је најважније, објективан показатељ да л’ си срећан и колико ти до среће фали. Нема лажи, нема преваре.

Такав показатељ те онемогућује да лажеш:

  1. себе и
  2. друге.

Да о себи и срећи својој лажну слику сликаш.

Погледаш  новчаник – утањио, на дијети. Празан. Купио би гомилу ствари, ишао којекуда, трошио улудо . . . Понашао се како један одговоран члан модерног, потрошачког друштва и треба да се понаша. Уживао би, при томе. Осећао би се оствареним. Био би срећан.

Али пара немаш.

Не можеш себе да слажеш да имаш. И како сад да кажеш да си срећан?

Још горе. Људи око тебе примећују да се понашаш потрошачки неодговорно. Не купујеш, не трошиш довољно. Парама се не разбацујеш. Нормално, закључују да пара немаш. Логично, почињу да те избегавају.

Бити у друштву несрећника? Мора да је јако весело, је л’ да?

Зато, тргни се.

Спреман, позор, сад!

 

Трчи, трчи за парама

 

Добро је. Решио си да останеш на правом путу. Хоћеш да трчиш трку модерног човека – трку за парама.

Мораш се ваљано припремити за трку и добро је истрчати.Трка није лака. Треба:

  • одабрати праву стазу – што краћу, праволинијску, ону која иде низбрдо,
  • бити на опрезу – стално, очекуј препреке и замке, све људе око себе третирај као конкуренцију, они то и јесу,
  • остати усредсређен – гледај само право према циљу, нек’ ти пред очима буду само паре,
  • борити се до краја – не одустај, трчи, гризи, лактај се, неће ни тебе штедити.

 

Док трчиш, важно је да други не примете да ти је понекад и тешко. Увек буди насмејан. Уздигнута чела. Нек’ ти на уснама буде хит наших Моделсица.

Завршила се трка. Стигао си до свог циља. Дошао си до пара. И, сад си? Шта? Па, срећан, наравно.

 

Шта и како после трке?

 

Од пресудног значаја је да покажеш и другима да сад имаш пара. Да си постао срећан.

Чега има да се стидиш? Уложио си толики труд, а други да остану необавештени?

Купуј. Троши. Бахати се. Ма, нек’ ти и завиде. Баш те брига. Хеј, сад си срећан!

Окружи се само са срећним људима. Само са онима, који су као и ти, успешно стигли до краја трке. Могуће је да ти је неко од њих сметао на стази. Можда ти је неко од њих  покушао и ногу подметнути. Ал’ то је било онда. Живи сада. Уживај.

Диши пуним плућима. Буди пун себе. Заслужио си.

Заслужио си и да се почастиш. Купи себи пар пријатеља. Сад ти ништа није скупо.

Свидела ти се ова прича. Желиш да је спроведеш у дело. Никакв проблем. Ево шта треба да урадиш као прво.

Треба да одредиш која је то почетна количина пара која би те чинила бар мало срећним. Други корак: треба да одредиш крајњу, циљану количину пара. Количину пара при којој ће твоја срећа бити највећа.

Како да то урадиш?

 

Терапија

 

Никако. Људи то не могу. Срећом.

Универзални срећометар не постоји. Нити ће постојати. И то је добро.

Лоше је што су неки прихватили лаж да он постоји одавно. Да на његовој скали подеоци представљају количину новца, те да према њима ми меримо нашу срећу. Да тешко да можемо бити срећни ако немамо (пуно) пара. Да нам паре буду једини циљ у животу.

Новац је средство плаћања. Тренутно средство плаћања. И ништа више.

Да ли нам он олакшава преживљавање? Да. Пружа нам неки вид сигурности. Сигурно. Али подредити све у животу јурњави за њим? Још га сматрати извором среће. Убедити себе да без њега не можеш бити срећан?

Јер, шта? Не можеш да купиш све оно што ти се намеће као неопходно. Не можеш да испуниш све своје жеље. Жеље које је брижљиво креирао неко други, па ти их представио као твоје. Због тога не можеш да будеш срећан?

срећице

Људи срећу не купују.

Зар не?