потрошачки менталитет

Коначно можемо да одахнемо, тетоважа „ЈНА“ је добила достојну замену

Од када је света и века људи се тетовирају. Праисторијски ледени човек Еци, пронађен на Алпима 1991. године, имао је чак 61 тетоважу. Процењује се да је у време проналаска његовог замрзнутог тела оно било старо више од 5200 година.

Технике израде и сами материјали који се користе приликом осликавања коже данас, наравно, нису исти као тада. Они су се до сад више пута променили.

Међутим, оно што је остало исто је жеља човека да своју кожу „украси“ сликом.

Такође, и разлози због који бих се неко тетовирао су остали мање – више исти.

Људи се тетовирају из естетских, ритуалних, обичајних и друштвених разлога.

Тетоважа одавно није табу. Није више резервисана само за људе с друштвене маргине. За лоше момке, пријатељице ноћи, морнаре, пустолове . . .

Она сад има третман „уметности која се увлачи под кожу“. Она је постала одраз нечијег става. Идентитета. Она осликава нечији стил, укус, интересовање. Она представља знак припадности. Идентификује ранг, статус, моћ.

Порастом броја селебрити личности чију кожу она краси, тетоважа је за модерног човека постала и потреба.

 

Испред света

 

У нечему и ми да будемо испред света. Већ током 50-тих и 60-тих година прошлог века, на овим просторима, једна тетоважа је имала статус потребе. Али иза те потребе није стајао модни тренд. Хир. Не.

Разлози зашто би неко ставио ту тетоважу на своју кожу нису били тривијални. Пролазног карактера. Мотив није била проста жеља да се буде у тренду. Не.

Разлози и мотиви који су покретали људе да баш њу тетовирају били су више природе. Есенцијални. Метафизички, чак.

Власнику те тетоваже није постављано питање:

„А шта ти то значи?“.

Сви су знали шта она значи. Нико није поносног власника те тетоваже гледао „испод ока“. Са чуђењем. Или неодобравањем. Не.

Сви су волели да виде ту тетоважу. Она је њеног власника уздизала у очима посматрача. Јер су сви знали какав човек стоји пред њима.

Сви су се дивили тетоважи ЈНА.

 

Беспотребно објашњење

 

Три слова. Датум поласка у армију. Евентуално род који се служи. И име љубљене која кући стрпљиво чека.

Рекао би човек – ништа посебно. О уметности ни говора. Шта је онда ту тетоважу издигло изнад свих других? Дало јој скоро митску симболику?

Одговор је јасан. Образложење сувишно. Ал’ ‘јде.

Карактер и третман који је у народу имала ЈНА.

Беше то институција у коју је обичан народ имао велико поверење. Респектабилна војна сила. Веле да је по снази и моћи била 4. у Европи. Уважавана. Цењена.

У њој су могли да служе само 100% здрави и нормални младићи. У неким крајевима, ко војник није био, није могао ни да се ожени. Испраћај у војску је била светковина у рангу свадбе и са’ране.

20914247_710119599189496_4440072909817546209_nУ њој се полагао прави испит зрелости. Захваљујући њој су голобради момчићи постајали мушкарци.

Као трајно сведочанство да је одслужио дуг држави и друштву, на подлактици, бицепсу или рамену, војни обвезник је тетовирао ЈНА.

Ма, тетоважу ЈНА су тетовирали и они који се о војску нису ни очешали. Ето колика је њена важност била.

 

Курцшлус из 90-тих

 

Распала се и друга Југа, распала се и ЈНА. Али ретко ко уклони тетоважу ЈНА.

Ми кренусмо путем транзиције. Тумарасмо туда прилично неуспешно. Велика већина, додуше. Мада изнедрисмо и ми пар успешних бизнисменова у том периоду.

Тетовирао се и тад народ, али успешне замене за ЈНА тетоважу не пронађосмо.

Не могу њу да замене крстови, трибали, змајеви, делфинчићи, руже . . . И слова кинеска. Мада ова слова измамише осмехе досељених нам браће Кинеза.

Прегрмесмо и зликовачко бомбардовање. Породи народ после тога и демократију. И опет се запутисмо транзицији у сусрет. И опет, велика већина безуспешно.

Беше и тад пар светлих примера. Шачица тајкуна. Скромно.

Народ настави да се тетовира. Како сад да престане, кад тетоважа никад популарнија није била.

Красе кожу грбови спортских клубова, манастири, иконе, тигрови, стихови песама, римокатоличке бројанице, кои шарани, стреле, симболи вечности, сатови, компаси . . .

Али ниједан компас нам не указа прави пут. Пут ка институцији иза које ћемо моћи сви да станемо. Да станемо поносити као што се на војним смотрама некад стајало.

Ооо, да ли ћемо икада наћи достојну замену ЈНА тетоважи?

 

Са севера стиже спас

 

Стрпљење се исплатило. Стрпљен – спашен. Овог лета господњег, практично ономад, спас је стигао. Дуго очекивани. Жарко прижељкивани спас. Спас у задњи час.

Питање је велико да л’ би још дуго могли без њега да издржимо. Код једног броја наших земљака нада је почела да копни. Они су лако могли бити изгубљени. Поколебане вере у боље сутра лако су се могли препустити тамној страни.

Сада сви можемо да одахнемо. Спас је коначно стигао. И остаће још дуго овде. Наравно, ако то заслужимо.

А, одакле је стигао спас?

Ни са истока, ни са запада. Већ са севера. Стигли Швеђани!

Какви црни Швеђани?!

Ма, бре, стигла ИКЕА.

Ааа, стигла ИКЕА? Па, зар је могуће? Ево да се прекрстим. Спашени смо. Стигла ИКЕА. Јууупиии! Јеееее!

 

Одушевљење није претерано

 

Боље бити самокритичан. Могли смо и требали смо се још и више обрадовати.

Да смо права колонија на отварању прве Икеине продавнице присуствовао би цео државни врх. И то би било на Дневнику обнародовано. Обичан народ би данима чекао испред. Неки с велелепним транспарентима. Неки чак и голишави.

Писали би се научни радови о значају доласка Икее, а не само по који новински текстић. Најпаметнији и они просвећени би обичној раји, на њеном језику, објаснили какво нас је то сунце обасјало.

Обичној раји би било стављено до знања следеће.

Доласком Икее ми смо постала земља која стално помера границе својих успеха.

Никад више нећемо бити задовољни постигнутим. Увек ћемо тежити бољем. Престаћемо да се бојимо изазова. Долазак Икее ће у нама пробудити глад за изазовима.

Икеа ће нас научити да верујемо у себе. У своје могућности. Почећемо да ценимо ресурсе које смо распродали.

Научиће нас како да боље мислимо. Усадиће нам адекватан систем вредности.

Она ће извршити добродушан удар на наш застарели менталитет.

Излечиће нас од лењости. Откриће нам благодети живота без спавања и сна. Њен каталог ће нам послужити као катехизис протестантског духа. Помоћи ће нам да спознамо праву вредност времена. Да га више не арчимо. Као до сад. Ових 20 и кусур година.

Са њеним доласком коначно смо добили институцију иза које можемо сви да станемо. Да кажемо да она представља све оно чему тежимо. Да је она наш компас за боље сутра.

Да, иако је тек јуче дошла, она нам се већ добрано подвукла испод коже.

А како то најбоље да покажемо?

Тетовирајмо име њено! И датум кад смо први пут у њој нешто пазарили.

Подврнимо рукаве, сви

 

Станимо у редове. Окупирајмо салоне за тетовирање. Нек се машинице усијају. Нек тату – мајстори почну с обе руке истовремено да тетовирају.

Подлактице. Надлактице. Рамена. Леђа. Ма, и дупе ако треба. Битно је да на својој кожи понесемо тај жиг прогреса нашег.

И већ има људи који имају ову тетоважу. То су наши нови пионири. Прави верници конзумеризма.

Хајмо, људи, следимо њихов пример. Не заостајмо.

Није довољно само отићи до Икее. Пазарити у њој. Битно је показати другима да си то урадио. Да ти верујеш у њу и прогрес која она доноси.

Кад други виде твоју тетоважу и они ће пожелети исту. Не буди сујетан. Објасни им о чему се ради. Продуховни их. Среди им везу у тату – салону где си се и ти тетовирао.

За разлику од ЈНА, тетоважа ИКЕА је у потпуности родно равноправна. Њоме своје кожу украшавају и жене.

Такође, она не пита ни за године. Ни за здравствено и ментално стање.

Али, за разлику од ЈНА тетоваже код ње нема врдања. Забележени су случајеви да кожа није хтела да прими мастило ако особа која се тетовирала није стварно нешто купила у Икеи. Зато су у тату – салонима почели да траже фискални исечак као стварни доказ посети и обављеном пазару у Икеи. Са бољим сутра шале нема.

У тату – салонима су приметили још једну битну ствар. Већ нам је порасла креативност.

Уместо да само тетовирају: ИКЕА и датум прве куповине, људи су већ смислили и пар врло домишљатих варијанти. Навешћемо овај пут само 3:

  1. варијанта: где се уместо ИКЕА тетовира свемогући инбус кључ,
  2. варијанта: испод датума прве куповине додају се координате Икеине прве робне куће у нас,
  3. варијанта: само за патријоте – ћирилично ИКЕА и испод две укрштене оклагије.

Ваууу, па то је страва. Људи су стварно поверовали у све благодети Икеиног доласка. Ми више нећемо бити рупа на скупоценом тепиху. Више нас ни ванземаљци неће заобилазити. Ми више нисмо баксузна земља.

Управо због тога, као наш мали допринос општенародној Икеа хистерији, предлажемо следећу иницијативу: пошто више нисмо баксузна земља, да се сваког петка 13-тог организују масовна тетовирања испред Икеине робне куће!

Стигла је ИКЕА и код нас. Од сад смо и ми део цивилизованог света.

Покажимо да смо свесни каква нас је срећа задесила. Покажимо да смо је достојни. Покажимо нашу ИКЕА тетоважу целом комшилуку.

Чега има да се стидимо?

 

Терапија

 

Чега се паметан стиди . . . Велика страна компанија је отворила своју робну кућу и у нашој земљи. Добро. Шта сад треба, да шенимо због тога?

Дошли су зарад свог ћефа. Да зараде. Да још који еврић профита приложе на свој рачун.

А нама ће помоћи тако што ће нам омогућити да купујемо њихову робу. Јесте.

Од велике помоћи ће нам бити додатни импулс устоличењу потрошачког менталитета. Баш.

Као да већ сад немали број становника Србије не хрли, као у трансу, ка мега, гига, тера шоповима. У бљештеће храмове конзумеризма. А зна се како се у храм иде. Дотеран. У свечаном издању. Одело за свадбе, за са’ране и за посету центру тржном.

Како да купујеш ако ниси у фенси издању. Јууу, наопако да те тамо неко види нескоцканог.

Ако немаш пара да купујеш, не хај. Опет иди у неки тржни центар. Гледај како други купују. Седи у кафић. Одведи дете у играоницу. Стој испред њега. Буди му близу.

И то нам је будућност светла. Како да не.

Људи нису једнодимензионална бића. Не дозволимо да то од нас праве.

Људи нису само потрошачи.

 

P.S. Ја у Икеу ићи нећу, као што и велики број тржних центара успешно заобилазим. Ти – како ‘оћеш. Против Икее немам ништа лично. Нису они криви што су им наше поглавице, актуелне и прошле, кроз субвенције финије паре дали. Наше паре. А, јебеш га, и те поглавице смо ми бирали . . . Прича о томе како су индијанске поглавице продале острво Менхетн за ситне новце ми  већ одавно није смешна.