Србија

Кад чују да смо спремни . . .

Кад чују да смо спремни, за ЕУ спремни, другу ће песму певати. Неку веселу. Певаће песму пуну радости. Одрешиће кесу и певати. А и ми ћемо певати заједно са њима.

Јер наш једини циљ биће испуњен. Коначно.

Показаћемо свима који су сумњали у нашу истрајност и решеност да успемо да су се грдно преварили. Показаћемо им да из ината можемо и нешто корисно да урадимо.

Србија ће, из ината, постати следећа пуноправна чланица ЕУ породице!

То је прави дух. Прави начин. Једини могући начин на који можемо реаговати на вест да у нацрту новог седмогодишњег буџета Европске уније, за период од 2021. до 2027. године, ставка о проширењу ЕУ једноставно не постоји.

Да је ова страшна и шокантна вест истинита, потврдио је Гунтер Отингер, европски комесар за буџет. Он је на конференцији за штампу потврдио да у буџетском периоду 2021 – 2027 „није одвојен нити један евро за нове чланице“.

Ове злокобне речи европског комесара за буџет још страшнијим чине упозорење француског председника Емануела Макрона упућено земаљама Западног Балкана:

„ЕУ не треба да прихвати ни једну нову чланицу . . .“

Није ни чудо што смо, чувши ове вести, клонули духом. Оне нису у сагласју са стратегијом  која се зове „Веродостојна перспектива проширења за западни Балкан и већи ангажман ЕУ у том региону”. Стратегијом која је усвојена у фебруару ове године.

И у којој је записан „индикативан датум“.

Као година нашег потенцијалног уласка у европски клуб, по споменутој стратегији, назначена је 2025. година. Наравно, ако до тада будемо спремни. За ЕУ спремни.

Не смемо клонути духом

Даћемо све од себе и бићемо спремни.

Већ се дешавало да се у буџету ЕУ не одвоје новци за нове чланице, а да оне ипак буду примљене. То се десило баш нашим комшијама – Хрватској.

На овај позитивни пример нас је подсетила наша министарка за европске интеграције Јадранка Јоксимовић.

„Нема потребе да се уносе негативна очекивања, уколико нека од држава кандидата, на пример Србија, буде спремна за чланство, њен пријем ће, ипак, бити омогућен“ истакла је у интервјуу датом „Политици“ министарка Јадранка Јоксимовић.

Она је то изјавила да би нас охрабрила. Јашта. Охрабрила да останемо на европском путу. Путу којим упорно тумарамо више од деценију и по.

Зато ми треба још жешће да запнемо, да постанемо још упорнији ходочасници европског пута. Кад спроведемо све наређене нам реформе, доказаћемо да смо спремни. А бирократе из ЕУ неће имати куд. Мораће да одреше кесу и да нас приме.

Али ми ове реформе треба да спроведемо, на првом месту, због нас самих и нашег бољег сутра. На месту одмах до првог, ове реформе треба да спроведемо и због наших партнера из ЕУ.

Ни они не би волели да одустанемо од ЕУ пута. То би им пореметило одређене планове . . .

И они желе да све земље Западног Балкана остану на европском путу. Спремни су, чак, и  да нам с времена на време подгреју наду да ћемо једног дана тај пут успешно и окончати.

Морамо искористити спремност наших партнера из ЕУ и прихватити испружену руку помоћи. Морамо се тргнути. Јаче прионути на реформе.

Треба бити самокритичан. Опустили смо се. Поколебали смо се. И тако угрозили своју лидерску позицију у региону.

У реду пред европским вратима наше место је заузела Македнонија. Сад су испред нас. Како? Лепо. Као што то ради и свака друга озбиљна и велика нација – ступили су у преговоре око свог имена.

Кад се с Грцима договоре, а то ће канда бити ускоро, јер су и Грци постали кооперативни, час посла ће бити примљени у НАТО. Тамо их већ чека Црна Гора, те ће заједно с њима, руку под руку, лаганим ходом наставити ка ЕУ.

А ми? Шта ми да радимо?

Компромис да правимо! Да не оклевамо. Ако Македонци око имена своје државе могу да се договарају, можемо ми ваљда са  делом своје територије да тргујемо.

Да тргујемо и да не одуговлачимо са постизањем компромисног решења са Арнаутима. Ако будемо одуговлачили, мање ћемо искамчити. Нашим партнерима из ЕУ се жури. Не гледајмо само наше интересе . . . потпишимо већ једном тај правно обавезујући споразум са Приштином.

Кад се, одмах на почетку, ратосиљамо највећег терета, терета који кочи наш напредак на ЕУ путу, лако ћемо променити Устав. Ако треба, и више пута. Кад год Венецијанска комисија буде рекла: Мењај те; ми ћемо га мењати.

И све друге захтеве и наредбе лакше ћемо и полетније испуњавати.

Кад скинемо гаће до краја, ништа наш напредак на ЕУ путу неће моћи да заустави. Бићемо спремни. Јездићемо њиме.

Еее, колико само човек може брзо трчати спуштених гаћа . . .

 

 

ОТКРИВАМО: Зашто су ванземаљци решили да више не посећују Србију

Београд, 25. октобар 1954. Јутро. 6:15 часова. Неколико светлећих објеката, јајастог облика, великом брзином пролеће изнад града. Више стотина људи су виделе тај призор. Међу њима били су и Владимир Аивас (аеронаутички инжењер)  и Стјепан Ђиткол (капетан ваздухопловства), запослени на Земунском аеродрому.

Касније тог дана, стижу информације да су исти или слични објекти примећени у Аустрији и Италији.

27. октобра челници тадашњих југословенских власти званично су се заинтересовали за ову појаву. Покреће се званична истрага.

Сматра се да се у овом случају ради о првој званично документованој посети ванземаљаца овим просторима.

О томе сведочи и депеша канадског војног аташеа Р. О. Шоа у којој он о поменутом случају детаљно информише челнике ваздушне обавештајне службе из Онтарија.

доказ о посети ванземаљаца - спинованије

Документ је угледао светлост дана захваљујући канадским уфолозима, који су од својих власти затражили да се са овог случаја скине ознака „строго поверљиво“.

 

Они који верују да нисмо сами у свемиру у ову причу свакако не сумњају. Једино додају да ово није прва посета ванземаљаца нашој земљи. Они наводе да су и пре тог дана ванземаљци радо свраћали на ове просторе.

По њима, најстарије сведочанство о посети ванземаљаца Србији забележено је на фресци у манастиру Високи Дечани код Пећи. То значи да је још средњовековна Србија била на мапи посетилаца из других галаксија.

детаљ с фреске Дечани - спинованије

Детаљ са фреске „Распећа Христовог“, манастир Високи Дечани (1350.)

Наравно, као и по питању већине ствари и овде смо строго подељени. Половина становника Србије верује у постојање ванземаљаца, док им се због тога друга половина подсмева.

Како и доликује, свака страна се чврсто држи својих аргумената. А аргументима друге стране не придаје никакав значај.

У последњих пар година, они који верују у постојање ванземаљаца све радосније трљају руке. Зашто?

Зато што све више озбиљних званичника, бар по функцији коју обављају би требало да буду озбиљни, великих сила износе податке који говоре о постојању и других облика интелигентног живота у свемиру. И то не само о постојању, него и о томе да смо одавно у контакту с њима. Па, чак и да неки ванземаљци живе међ’ нама.

Навешћемо овом приликом само њих пар.

2012. године, Дмитриј Медведев, у то време премијер Русије, открио је да зна колико је ванземаљаца на земљи.

2016. године, америчка политичарка Хилари Клинтон у предизборној трци обећава: „ Ако постанем председница, открићу истину о ванземаљцима.“.

Они који не верују да ванземаљци постоје кратко коментаришу ове нове информације – „То су рекли политичари, а они све лажу.“. Док друга страна није много изненађена, али ни одушевљена. Јер, како они тврде, ништа ново нису сазнали.

Они знају да ми одавно комуницирамо са ванземаљцима и да нам они редовно долазе у посете. Кажу да им је познато да је још 1899. године, у Колорадо Спрингсу, Никола Тесла у својој лабораторији примио и снимио космичке таласе.

Од тад и због њега, ванземаљци о нама имају добро мишљење. И редовно нас посећују. Обилазе Србију уздуж и попреко. Посебно им се свиђа предео око Ртња. Не само због чаја.

планина ртањ - спинованије

Планина Ртањ, омиљено излетиште ванземаљаца у Србији

Како су сазнали све то, не желе да открију. Такође, не желе ни да кажу шта ванземаљце интересује, овде на земљи. Да ли су њихове намере добронамерне? Да ли желе да нам помогну, открију неко тајно знање, опамете нас?

И зашто су, како смо и ми начули, решили да у Србију више не свраћају?

Одговоре на нека од ових питања можемо пронаћи у пар тврдњи које је о ванземаљцима, пре коју годину, изнео некадашњи канадски министар одбране Пол Хелијер.

Шта он тврди:

  • ванземаљци посећују Земљу већ хиљадама година,
  • најмање 4 врсте ванземаљаца посећује Земљу,
  • већина је добронамерна и желе да помогну човечанству,
  • пуно тога што данас користимо јесте оно чему су нас ванземаљци научили ( микрочипови, лед светла . . . ).

Те, на крају додаје: ванземаљци су разочарани људима.

А, нарочито нама, Србима!

Довикују ови што у ванземаљце верују. И додају:

„Зато су и решили да више не посећују Србију!“.

Ау, браћо ванземаљци, па зашто то? Чиме смо вас то разочарали? Ми се, јадни, поубијасмо да почнемо да личимо на нормалан свет. Ево, већ годинама се трудимо свест да променимо. Да се уљудимо, по модерним аршинима. И истрајавамо на том путу. Напредоваћемо за две године још и више.

браћа ванземаљци - спинованије

Браћа ванземаљци

То да пропустите?! То да не видите!?

Сигурно се не љутите што вам посете нисмо узвраћали. Врло добро знате да нисмо у могућности. Не стојимо баш идеално ни са земаљским превозним средствима, а пешке да кренемо, не иде, далеко је.

Нема шансе да вас некад нисмо дочекали како ред налаже. Знате да смо ми гостољубив народ. И погача и со. И ракијица. И слатко. Прасе. Јагње. Као и за друге госте. Јесте, истина је да вам на свечаним пријемима нико из наше делегације није певао, ал’ зато што је главни певач прехлађен био, сваки пут.

певац ванземаљац - спинованије

Традиционално певање гостима који посете Србију

Ни дарове које смо вам наменили да понесете  кад кренете тамо негде у свемир сигурно нису разлог вашег разочарења. Одавде је и најцрњи непријатељ одлазио натоварен најлепшим поклонима.

На памет нам не пада шта би могао бити разлог разочарења вашег.

Шта опет ови што у вас верују довикују?

„То је. То је разлог. Памет. Немамо више памети.“

Олупали смо се, веле.

Ма, лажу. Лажу, браћо ванземаљци.

Ди ми памет да изгубимо, а најпаметнији народ на свету. Нипошто.

Ми смо само решили да памет мало одморимо. Па, да. Доста нас је оно водила. А и трендови су сад другачији. Решили смо да и ми будемо у корак са светом.

Решили смо да нас кроз живот више не води памет и глава. Јок. Нег’ стомак и црева.

Не мрштите се, браћо ванземаљци. Нисмо ми пали с Марса, него неки од вас.

Имамо и ми два ока, па видимо шта је боље за лични прогрес. Шта корист доноси.

У грдне проблеме памет може да те доведе. Терате да мислиш, увек разумно да поступаш. А зар није ондак разумно да ти стомак увек пун буде? Сад је тешко и једно и друго. Таква су времена. Неке прошле власти су криве за то.

Шта ми да радимо? Да исправљамо криве Дрине? Да лупамо своју главу да би решили туђе проблеме? Да на бољи живот чекамо сијасет година?

Стомак не може да чека! Бољи живот одмах.

Стомак воли линију отпора мањег. Само таква памет је сада на цени.

Зато вама, браћо ванземаљци, изгледа да смо се ми олупали. Ал’ сиђите на земљу, па да вас онда видимо, да л’ ћете исту причу причати.

Не вреди компликовати ствари. Што је добро за стомак – паметно је. Оно због чега стомак може дуго празан бити – ослобођено је памети. То је права логика. То је рецепт за боље сутра одмах.

А шта стомак нарочито не воли?

Не воли страх. Од њега се грчи. Увија. Брзо се празни.

Зато се ми понашамо баш онако како нашој власти одговара. Ми њу нећемо да љутимо, она нас неће морати да плаши.

Све што нам каже, вероваћемо јој. Ако каже да живимо добро, ми ћемо углас: „Аферим!“. Ако каже да нам БДП стрмоглаво расте, ми ћемо потврдно климнути главом. Ако кажу да су нам плате и пемзије порасле, опет одобравајући климоглав.

Одобравајући климоглав и за сва појефтињења која то нису. За све победе, унутрашње и спољне, које то нису. Буквално за све што рекну – одобравајући климоглав.

А главом је лакше климати ако је празна, зар не, браћо ванземаљци?

Зато ви грешите што мислите да смо се ми олупали. Не. Ми никад паметнији нисмо били!

 

Ко сам себе лаже, најлакше се вређа

 

Ајд што већина лаже ванземаљце. Они не живе овде. Понекад сврате, а и тад се кратко задржавају. Како, бре, не престану да лажу себе?

Олупали смо се. Нажалост, то је истина.

Велика већина становника Србије врло радо пристаје да буде изманипулисана. И то не за неку опипљиву корист. Већ за обећану корист.

Да ли сад живимо боље? Живимо. А никад више гладних.

бољи живот у србији - спинованије

Слика која најбоље илуструје како се добро живи у Србији

Да ли млади коначно имају, у овој земљи, неку перспективу? Имају. А одлив мозгова никад већи.

Да ли се опет радујемо животу? Радујемо се. А никад се мање беба није рађало.

Кога брига за ванземаљце?

Ако се не призовемо памети, живот се овде вратити неће.