цензус

Трчи, Донте, трчи . . .

Снежно бела, крзнена пуфница. Живахна њушкица која никад не мирује. Стално је у покрету. Стално нешто њушка. Браон окице које су увек широм отворене. Дуге беле, мекане уши, мада спуштене, увек на опрезу. Упознајте овог феноменалног зекана.

Његово име је Донт. Иако на први поглед делује као симпатични, мали блента он то није. Он је све, само не то. Донт је озбиљан „играч“.

Постављене задатке он увек успешно извршава. Никад не омане. Донт увек стигне до циља. Како му то полази за „шапицом“? Да ли је у питању чиста срећа?

Није на одмет, наравно, имати срећу као помоћника приликом обављања било ког посла. Али Донт нема потребу да се у великој мери ослања на њу. Разлог томе је једна његова особина.

 

Познавати себе

 

Донт добро познаје самог себе. Он у сваком тренутку тачно зна колике су му стварне могућности и колико стварно вреди. Изузетно је реалан по том питању.

За разлику од велике већине која прецењује своје способности и на тим нереалним проценама одређује своје циљеве, више пусте сне него циљеве, Донт чврсто земљом ходи.

Прецизније – трчи.

Јер, као и сви зечеви, и овај зекан воли да трчи. Само што Донт не троши своју снагу улудо. Он воли да трчи и да се трка са другим зечевима, али он се не труди да у свакој трци и победи.

Веома често ни свој максимум не пружа. Његов циљ је да своју улогу у трци истрчи перфектно. Улогу?

Донт не трчи за себе. Донт у тркама трчи за победника.

 

Он се не бави атлетиком

 

Вероватно сте помислили да се јунак наше приче бави атлетиком. Да у атлетским тркама на средње и дуге стазе игра улогу, а чега друго него зеца. Да му је циљ да трку уведе у ритам који ће само најбољи моћи да прате.

Да није у питању баш овај зекан, били бисте у праву. Међутим, Донт се не бави атлетиком. То је за њега тешко. Нисте ваљда већ заборавили да је он веома добро познаје своје могућности.

Он није рођени победник. Зашто се мучити и трошити се на тренинзима, кад први кроз циљ никад неће проћи. До награде, до шаргарепице,  доћи на лакши начин – то је његова филозофија.

У потрагу за таквим видом „трчања“ дао се наш зекан. Потрага је била плодоносна.

 

Он се бави политиком

 

Својеврсне трке се одржавају и у политици. Њих људи називају изборима. Специфичност ових трка је што у њима може бити више победника. Не само један.

Победником избора се сматрају сви такмичари који су претрчали преко цензуса.

Њих, победнике, ће до следеће трке на својим леђима носити раја која живи на територији на којој се трка одржала. Подједнако ће их носити и њихови навијачи, који су на трку изашли, и они који за трку нису били заинтересовани.

Поред тога што ће их раја на својим леђима носити, она ће им од својих пара и најбоље шаргарепице куповати. Све до следеће изборне трке.

На први поглед, овај вид трчања се свидео Донту. Али . . .

Није журио. Није био брзоплет. Копкало га је:

 

Има ли још нешто лакше?

 

Што би било згодно кад би се могло на изборима трчати, не претрчати цензус, а опет до шаргарепице доћи. Не мора цела. Доста је и парче. Не потрошиш се пуно, а наградицу добијеш.

Љубопитљивост се исплатила Донту. Добио је позитиван одговор.

Кад су у питању изборне трке можеш бити својеврсни победник, чак ако ни цензус не претрчиш. Услов је, и овде, да трчиш за победника.

Ако се пре изборне трке унапред зна ко ће победити и ако се, приде, зна да ће и разлика између њега и другопласираног бити велика, победнику већма одговара да што више њих не претрчи цензус, а у трци учешће узму.

Због тога, победник у изборну трку и убацује пар својих зечева. Њихов задатак је да трче за њега, а да цензус не претрче. Ништа лакше. Како је то могуће?

 

Опет Донт

 

Број гласова оних листа које су учествовале на изборима, а нису прешле цензус расподељује се листама које су га прешле.

Код нас се та расподела врши по Донтовом систему (творац овог система је белгијски математичар Виктор Д’Онт). Расподела по овом систему скоро увек благо фаворизује победника изборне трке.

То се баш десило и на управо завршеним београдски изборима. То је било очекивано и самим тим није никакво изненађење.

Ипак, престоничка чаршија бруји: „Близу 180 000 гласова отишло у ветар.“

Сви гласови које су освојиле странке и листе које нису успеле да пређу цензус су бачени.

 

Није него . . .

 

Кад је криза, ништа се не баца. Ми ћемо за 2 – 3 године из ње изаћи, а до тад морамо се понашати рационално. То поготово важи за представнике власти. Они су, у овом тренутку, најодговорнији.

Они су се тако и понели. Одговорно према својим интересима. Нису дозволили много да се баца и расипа. По свему судећи, сами су организовали сијасет странака и листа које су имале само један задатак: да трче изборну трку за њих.

Задатак извршен феноменално: 4 од 24! Само 4 изборне листе су освојиле преко 5%.

Победник је освојио приближно 45% гласова од укупног броја изашлих бирача. Београдска скупштина има 110 одборника. У њој ће седети 64 представника победничке листе. Рачуница јасна, по Донтовом систему.

Рачуница јасно показује да се од политике може лепо живети и ако цензус не пређеш. Услов је да те очекивани победник изборне трке позове да трчиш за њега.

 

Позив који се не одбија 

 

Одбија се нешто друго. Добар део људи и даље одбија да поверује да су чланови наше политичке касте чисте рачунџије. Да ће искористити сваку, па и најмању, прилику да се о државну касу овајде.

Њима није испод части и није им тешко да у изборној трци играју улогу зеца.

Очекивани победник ће им помоћи да скупе неопходне потписе за упад у трку, добиће мало пара да воде кампању, а ако изборну трку истрче како треба – кану ће још који динар из буџета. За то бар постоји начина колико срце иште.

А и слика ће се за телевизију!

Наша политичка сцена врви од „јунака“ сличних нашем зекану Донту. Не би било велико изненађење да је од ових 20 листа које нису прешли цензус сваку предводио неко ко је исти он.

Тачан број зна само један човек, а он нам га неће рећи.

Ми не можемо са сигурношћу да тврдимо ни која је листа Донтова. Ђаво их однео, кад их човек погледа на гомили – сви су исти.

Зато не би требало да нас изненади још једна ствар у вези београдских избора.

Врло је вероватно да су, за одређену награду, и неке до јуче велике странке на овим изборима трчале за победника.

Донт се враголасто смеши. Неће френдове да одаје. Вели: време ће показати . . .

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Не уједињују их само паре

Волели их, не волели, признати морамо – паре су битне. Срећом, нису још увек најбитније. Још увек постоји одређен број људи неспремних да на себе налепи цену. Не продају се за паре. Држе до себе. Држе се својих уверења и принципа.

Ти људи су прави народни представници. Мада, њих нема пуно. Додуше, више од 250 их свакако има.

Без обзира колика количина новца да им се нуди, они нису спремни своју реч да погазе. Да се, не дај Боже, уортаче са својим дојучерашњим неистомишљеницима и противницима. Једино . . .

Једино ако је у питању виши интерес. Опште добро.

 

Зла година орла натерала да зимује зиму с кокошима

 

Каже народна пословица. Каже и не греши. Беспарица нас притиска већ више година. Камо среће да је у питању само једна зима. Сви смо стегли своје каише. Нема изузетака. Нико није остао повлашћен.

Зато је и природно да су парице и љуте непријатеље ујединиле. Елем . . .

Последњег радног дана прошле године посланици Народне Скупштине Србије, наши представници, ујединише се и сложни (сви за једног, један за све) сами себи повећање плате излгасаше.

Први пут у актуелном сазиву да су се сви заједно око нечега договорили.

Погодили сте. У питању је виши интерес. Опште добро. Они су то урадили искључиво због радника Скупштине запослених у стручним службама, администрацији, . . .

 

Нико неће кокош да глуми

 

Да су то, којим случајем, урадили само због себе, а има оних који тврде да се баш о томе ради, неко би морао кокош да глуми. Е, а то није лепо.

Ди ће орао кокош глумити?

Ујединити се са политичким противницима, при том и идеолошким непријатељима, због пара? Издати уверења? Напустити политички програм свој? Признати да ниси био на правој страни?

Орао који држи до себе то урадио не би. Јок. Нема тих пара.

Да се жртвује због других – то да! На то је увек спреман. Или . . .

Ујединиће се орлови ако их нападне заједнички непријатељ.

 

Митски непријатељ – цензус

 

5%. Наизглед, сића. Шта је 5%? И то само 5% од изашлих бирача. Само толико гласова треба освојити и, опа – ла, ето нас у представничком телу.

И стварно. На речима, ником није проблем освојити 5%. По првим проценама ни једна политичка партија која се за било које изборе у нас спрема, не очекује мањи резултат од двоцифреног процента.

Зато се на нашим изборима и може освојити укупно 120%.

Али, само на речима. А кога то па речи обавезују . . .

Освојити 5%, прећи цензус, није баш лако остварљив резултат за већи део од 100 и кусур странака колико битише у нашем политичком животу.

Не прећи цензус, значи само једно – катастрофа. Ништа од испуњења интереса виших. Зато, шири крила и коалиционог партнера тражи. Нема другог решења.

 

Manus manum lavat

 

Синергија! Политичка аритметика као начело највишег реда.

Претпоставка од које се поћи мора: гарант има још која политичка партија коју прогања цензус. Ихај. Не једна. Корак други: победити личну сујету и пружити руку сарадње. Виши интерес вазда на памети мора бити.

Ако падне договор, корак који следи: обнародовати на којим темељима је саздана коалиција. Рећи разлоге, не изговоре.

Неки од њих, до сада проверени у пракси, би могли бити баш ови:

  • Да не расипамао гласове!
  • На локалу, много су битнија кадровска решења од идеологије.
  • Спремност да превазиђемо идеолошке разлике је управо доказ наше политичке озбиљности.
  • Морамо се усресредити на животна питања.
  • Само да ове скинемо народу с грбаче.

Бити истрајан. Стално вртити ове разлоге. Причу не мењати. Оне који изразе сумњу у њихову истинитост оптужити да су слуге режима. Јашта.

Ако прича прође и цензус не побегне, следи најбитнији корак. Улазак у представничко тело. Улазак који омогућава мукотрпну борбу за остварење виших интереса. Народу се смеши живот бољи.

А коалиционим партнерима ће велики камен пасти са срца.

Ако прича не прође – потоп. Одоше коалициони партнери, сваки понаособ, у стечај. Од виших интереса ништа.

 

Не уједињују их само паре

 

Уједињује их и цензус. Ко га и измисли . . . ал’ пошто се он прећи мора, на све спреман треба бити. Циљ се мора испунити. Ускочити у представничко тело.

Јер тамо се крију парице.

Виши интереси? Нек’ се сами снађу. Сами нек’ траже коалиционе партнере.

Зар се са свима може? Може (као у реклами).

А идеологија? Ни то није никаква брана? Кочница?

Не. Напротив.

Грешка је оптуживати наше политичке лидере и њихове следбенике да немају никакву идеологију. Да је не следе. Да је се не држе. Велика грешка.

Они имају идеологију. Слепо је следе. И чврсто је се држе. Она је јасна и свима позната: да мени буде добро.

 

Како ће бити народу?

 

Кога, бре, брига за народ? Биће како му буде. Како је заслужио.

Да ли смо заслужили овакву политичку „елиту“? Вероватно јесмо. Из народа је потекла. Не може бити пуно гора од нас.

Је л’ можемо да је се икако ратосиљамо? Тешко, ал’ може и то да се деси.

Ал’ све је на индивидуалном нивоу. Да се групно, као народ, побољшамо ( поетски: вратимо себи), канда смо закаснили. Чакајући да се освестимо, дочекасмо Годоа.

Не губити веру у себе. Баштинити праве вредности. И окружити се сличним људима.

Бојкотовати све изборе, док се не врати пропорционални изборни систем. На свим нивоима. Систем у којем се гласа за човека. Некога кога стварно знате. Некога ко ће иза онога што прича стати својим именом и презименом.

Припадници политичке елите, ако хоће то стварно да буду, морају сносити и одговорност. Не само уживати у издашним плодовима власти.